Једно од највећих искушења са којима се Православље данас суочава је склоност да се религија помеша са вером. Угледни православни теолог Христос Jанарас пише: „Највећи проблем хришћана - па чак и православних - је то што су ’религиозовали‘ хришћанство и претворили Цркву у религију. На тај начин су гајили фундаментализме, мржње, поделе, магичну перцепцију и однос са Богом, такође конкурентску наклоност једних према другима и егоцентричан поглед на живот.

Митрополит Нафпактоски Јеротеј понавља Јанарасова осећања када нам каже: „Хришћанство се појавило у историји човечанства као крај религије и стварање искуства Цркве. Христос је укинуо болест религије.” Зашто је важна разлика између вере и религије?

Религија подразумева спољашње елементе веровања у Бога - обреде, ритуале, културне обичаје, црквене законе, физичке структуре и осећај „припадништва“. Кажемо да „припадамо“ одређеној цркви. Религија се често поистовећује са институцијом или разним теологијама, а све су дизајниране, посебно на Западу, да говоре разуму и логици. С друге стране, вера је, у хришћанском смислу, лични однос са Богом, невидљиви, стални сусрет са Трипут Светим. Захтева предају и понизност и лично понашање које одражава ову предају. То је пре свега унутрашње - неговано молитвом, ствар срца и душе - а не логике. То је препознавање исконског, животворног и благодатног у нашем животу“. То не даје повода за било какву институцију, већ за духовно заједништво, то јест Цркву, која своје порекло црпи од Бога и своју снагу из тог унутрашњег сталног односа са Њим.

Док су религија и вера међусобно повезане, вера увек претходи религији. Пре религије мора доћи вера. Колико год слаба била, мора да нас дефинише вера, а не њене спољашње дефиниције и форме. На крају крајева, примарна сврха Цркве је исцељење и излечење наших душа, а не само очување или ширење институције. Ипак, то може бити нагласак на институцији у односу на веру што може довести до тога да људи изгубе фокус и престану да присуствују ако недостаје жива, ентузијастична, лична дубина односа са Богом. Ово доводи до тога да литургијски обреди постану формалност, проповеди немају надахнућа и ватре, и на крају верска заједница постаје изразито анемична. То је оно што митрополит Јеротеј назива, опет, „болешћу религије“.

Исус је идентификовао своја осећања према унутрашњој вери насупрот спољашњој религији у параболи о смокви у Марку 11:12-17. Прешао је дуг пут до Јерусалима и нашао се гладан. Видевши у близини смокву, бујну лишћем, Он одлази до ње само да би открио да, иако су њени спољашњи листови изгледали пуни и привлачни, прикривали су чињеницу да заправо нема плода. Његова глад није била задовољена. Проклео је дрво говорећи: „Нека више нико од тебе не једе воће. И чули су то његови ученици.” (Мк. 11:14)

Отишао је одатле и отишао у Храм где је затекао мењаче новца и друге који су продавали робу. Љутито је преврнуо столове и обратио се преступницима: „Зар није написано: 'Мој ће се дом звати дом молитве за све народе?' Али ви сте од њега направили јазбину лопова.”

Филозоф и богослов К. С. Луис је сковао реч „црквеност“. Митрополит сурошки Антоније (+2003), једном је одржао серију предавања о Символу вере под називом „Црквеност против хришћанства“. У тој серији он се осврнуо на тужну чињеницу да нам је лако да живи однос вере претворимо у пуко институционално чланство, истинско веровање у правила и прописе религије, а истину „топло-замућену” поезију, а не чврсте навртке и вијке. О Исусовој осуди смокве, митрополит Антоније пише: „Да је била јалова, без лишћа, мртва, Христос је не би осудио. Али ово дрво стајаше тамо славно украшено лишћем, говорећи свима около да је довољно доћи до њега да би се нашла жетва зрелих плодова. Али није било ничега осим лишћа.”

Када дајемо предност религији над вером, спољашњости над унутрашњим животом - постајемо као она суђена смоква и они продавци у храму. Нисмо оно што смо обећали да будемо и зато ћемо, као та смоква, на крају духовно увенути и умрети. Попут продаваца у храму, чак и молитва ће напустити наша срца и ризикујемо да постанемо духовно хладни и отупели. Митрополит Нафпактски Јеротеј нас суочава са отрежњујућом истином: „Исусов долазак је укинуо болест религије и створио Цркву. У извесном смислу, имали смо превише једног, а недовољно другог. Како можемо преокренути курс?

Морамо да преуредимо и преобликујемо нашу духовну кућу. Црква за нас може бити само институција коју посећујемо, а не свакодневна мистерија у којој учествујемо сваки дан, несвесни чињенице да љубав према Богу захтева посвећеност, постојаност и верност.

Вера је темељ хришћанског православног идентитета и темељ православног аскетизма. Она исказује дубоку духовну љубав према Богу и везу са Њим. Зато је време је да поново посветимо своје животе Христу.

Ватра која је захватила прве хришћане на Педесетницу и инспирисала их да поделе своје искуство о Христу са остатком света иста је ватра и данас. Они нису имали храмове, писану теологију, организациону структуру, никакве одборе или разрађене литургије - све што су имали је била прича о животу и проповедању Христовом. Била је то прича која је била довољна да их запали и примора да ту чудесну веру донесу другима - често уз стварни лични ризик.

Шта је са том ватром у нама? Можемо ли видети њену светлост? Да ли осећамо његову топлоту? Да ли је то страст довољно моћна да променимо свој живот и правом љубављу приђемо Христу? Какав ћемо Му одговор на крају дати?

о. Димитриос Ј. Антокас
За Фондацију "Пријатељ Божији" са грчког превео Ставро Василидос