У савременом свету, „религија“ се често своди на систем правила, обреда и теолошких формула усмерен ка разуму и логици. Православна вера, међутим, није само институција нити пуки концепт – она је живи, лични сусрет са Богом. То је искуство које се рађа у срцу, негује молитвом и припада сфери душе, далеко изнад захтева чисто рационалног ума.

Једно од највећих искушења са којима се Православље данас суочава је склоност да се религија помеша са вером. Угледни православни теолог Христос Јанарас пише: „Највећи проблем хришћана – па чак и православних – је то што су хришћанство институционализовали и претворили Цркву у религију. На тај начин су гајили фундаментализме, мржњу, поделе, магијску перцепцију и површан однос са Богом, као и такмичарски дух једни према другима и егоцентричан поглед на живот."

Митрополит нафпактоски Јеротеј каже: „Хришћанство се појавило у историји човечанства као крај религије и стварање искуства Цркве. Христос је укинуо болест религије.”

Зашто је важна разлика између вере и религије?

Религија подразумева спољашње елементе: обреде, ритуале, обичаје, црквене законе, физичке структуре и осећај „припадништва“ одређеној заједници. Религија се често поистовећује са институцијом, а теолошки системи су често конструисани тако да се обраћају искључиво разуму. С друге стране, вера је, у хришћанском смислу, лични однос са Богом, невидљиви и непрестани сусрет са Трисветим. Она захтева потпуно предавање, понизност и начин живота који одражава ту верност. То је унутрашње стање – ствар срца и душе, а не само логике. То је препознавање животворне благодати у нашем животу. Вера не тежи само институционалном оквиру, већ духовном заједништву, то јест Цркви, која свој извор и снагу црпи из непосредног односа са Богом.

Док су религија и вера међусобно по везане, вера увек мора претходити религији. Колико год слаба била, мора нас дефинисати унутрашњи живот, а не само спољашње форме. Примарна сврха Цркве је исцељење наших душа, а не само очување административне структуре. Нагласак на институцији пре него на вери може довести до тога да људи изгубе фокус и престану да долазе, ако недостаје жива, ентузијастична и лична дубина односа са Творцем. Тада литургијски обреди постају формалност, проповеди губе надахнуће и ватру, а верска заједница постаје духовна анемична. То је оно што митрополит Јеротеј назива „болешћу религије“.

Исус је јасно указао на свој став према унутрашњој вери насупрот спољашњој форми у догађају са смоквом (Марко 11:12-17). На путу ка Јерусалиму, Спаситељ је огладнео. Видевши у близини смокву бујног лишћа, пришао јој је, али је открио да су њени привлачни листови прикривали чињеницу да плода заправо нема. Проклео је дрво говорећи: „Нека више нико никада не једе плода са тебе!“ (Мк. 11, 14). И ученици су то чули.

Одатле је отишао у Храм, где је затекао мењаче новца и трговце. Преврнуо је њихове столове и обратио им се речима: „Зар није написано: Дом мој зваће се дом молитве за све народе'? А ви сте од њега направили разбојничку пећину!“

Црквеност против хришћанства

Филозоф и богослов К. С. Луис користио је израз „црквеност“ у негативном контексту, а митрополит сурошки Антоније Блум одржао је серију предавања под насловом „Црквеност против хришћанства“. Указао је на тужну чињеницу да нам је лако да живи однос вере претворимо у пуко чланство у институцији, а истину вере у сентименталну поезију уместо у конкретан живот. О Исусовој осуди смокве, митрополит Антоније пише: „Да је била јалова, без лишћа и мртва, Христос је не би осудио. Али ово дрво је стајало тамо славно украшено лишћем, говорећи свима да је довољно прићи му и наћи жетву зрелих плодова. Али није било ничега осим лишћа.”

Када дајемо предност религији над вером и спољашњости над унутрашњим животом, постајемо попут те осуђене смокве. Нисмо оно што тврдимо да јесмо и зато, попут ње, ризикујемо да духовно увенимо. Попут трговаца у храму, молитва може напустити наша срца и можемо постати духовно хладни.

Морамо изнова уредити своју духовну кућу. Црква не сме бити само „сервис“ који повремено посећујемо, већ свакодневна тајна у којој учествујемо, свесни да љубав према Богу захтева посвећеност и верност.

Вера је темељ нашег идентитета и православне аскезе. Она је израз дубоке духовне љубави према Богу. Ватра која је захватила прве хришћане на Педесетницу иста је и данас. Они нису имали велелепне храмове нити сложене организације – имали су само живо искуство Васкрслог Христа. Та прича је била довољна да их запали и покрене да ту веру донесу свету, често уз ризик по сопствени живот.

Шта је са том ватром у нама? Да ли осећамо њену топлоту? Да ли је наша страст довољно моћна да промени наш живот? Какав ћемо одговор на крају дати пред Лицем Господњим?

о. Димитриос Ј. Антокас
За Фондацију "Пријатељ Божији" са грчког превео Ставро Василидос