Господ нам је дао Закон, Свето Писмо, животно откровење. Али, пре свега тога Господ је удахнуо у човека Свој глас, Божанствени глас који се назива савест. Савест је попут функције наше душе и она, наравно, много говори човеку. Када човек поступа по моралном закону, по закону који је од Бога, онда савест то одобрава. Супротно, када човек нарушава закон Божији, поступа против закона, природно, савест га разобличава. Међутим, човек поседује и вољу. По својој вољи човек некад пренебрегава тај глас савести и поступа супротно.
Савест нам је дата од Бога. Она постоји исто као разум, који је такође човеку урођен. Исто тако, човеку је дат интелект, воља. Постоје још неке функције, попут религиозних осећања у човеку. Она су хармонична са нашом душом, савешћу и разумом.
Човек тражи смисао свог живота. И наравно, човеку је дато, од рођења, преко васпитања које треба родитељи да му усаде. Даље га васпитава школа и свакодневни живот који је у сталној спрези. На тај начин човек упија све оно што га окружује, васпитава се. Наравно, савест је овде руководилац, попут полицајца који указује шта је добро, а шта лоше.
Дешава се, међутим, да поред поред таквог гласа Божијег у себи, човек ипак поступа супротно. Опет, много зависи од васпитања човека. Можда и од предака, гена, од средине у којој је одрастао. Поступци његови у многоме зависе од тога. Да ли је неко одрастао у благочестивој породици, да ли је добро припремљен за живот. Јасно је да се тада труди да чује глас савести.
Међутим, када савест ћути у човеку, када се не одазива, то говори да је човек угушио савест. То је већ страст. Он је завистан од страсти. Ради се о плодовима моралног понашања и ако човек систематично живи аморално, то постаје навика, страст. Таква особа не чује глас савести. У том случају понашање човеково је потпуно изопачено. Оно му, наравно, много штети.
Поступци његови бивају рђави, доводе до нарушавања закона. Тада га поправља само казна, спољашња. Са друге стране, често можемо чути да има оних који „живети мирне савести“; оне који кажу: „моја савест је чиста“. Наравно, када особа чини добре поступке, савест одобрава његово деловање. Међутим, у односу на његов начин васпитања човек се понаша или позитивно, или негативно.
Обавезно треба имати на уму духовни живот. Свакодневни живот је, безусловно, у складу са Промислом Божијим. Ако човек живи молитвом, он живи Промислом Божијим. На њега делује благодат Божија, садејство Анђела Чувара. Свака крштена особа има свог Анђела Чувара који њиме руководи. Али, сама светост Анђела не даје довољно да би се човек приближио Богу, не улива му довољно у душу добра дела, поступке и понашање. Дешава се, човек не чује Анђела. Анђео може говорити, али уколико је човеково душевно стање такво, он га неће чути. Много је чешће да на човека утичу тамне силе. У случајевима када човек не чује глас Анђела, наступа зла сила. Окружују га бесови. Што је човек чистији, ближе Богу, зле силе су слабије. Али, када човек губи везу са Богом, губи молитву, тада га ђаво наводи на свакакве зле намере и поступке.
Зато, нека би Господ дао да свако заиста живи онако како Господ од њега жели. Господ нам увек жели добро. Човек је створен за доброту, благост творца и блаженство твари. Трудићемо се да живимо онако како Господ од нас тражи, јер Господ воли човека. Дао нам је могућност да живимо милосрдно, благочестиво, у славу Божију. Уколико сами то желимо, и трудимо се, улажемо напоре, наравно, добијамо милост од Бога и избегавамо страшне последице. Здравље нам је попут драгоценог дара Божијег. Нека би Господ дао да сви ојачају у добру.
Схиархимандрит Илиј (Ноздрин)
Извор: pravoslavie.ru