Бог, браћо моја, има много имена. Прво име Бога нашега је љубав. Света Тројица је Отац, Син и Свети Дух, једна природа, једна слава, једно царство, један Бог.

Ми пре свега треба да љубимо Бога, браћо моја, јер нам даде оволику земљу на којој живе хиљаде људи, даде нам биље, изворе, реке, море, рибе, ваздух, ноћ и дан, сунце и месец. Створио нас је људима, а не животињама. Учинио нас је благочастивим Хришћанима, а не јеретицима.

И питам вас сада, браћо, да ми кажете кога хоћете, Бога или ђавола? - Бога хоћемо. - Добро, право то кажете, децо моја благоразумна, да ме саклони ваша молитва, али да видимо прво каква је та љубав. Љубав треба да је верна, да је савршена и ни у чему недостатна. Ваља нам то схватити по нама самима. Ти, брате мој Хришћанине, имаш једно дете. Ја те поштујем и кажем да ти је дете добро, али га бијем, презирем, узимам му хлеб и једем га. Шта кажеш, је ли то љубав? Ја бих рекао да није. Као што љубимо својега Бога, треба да љубимо и брата, јер то је оно што је и природно - мимо природе је да га не љубимо.

Треба да љубимо свога брата јер имамо једну Веру, једно Крштење, истим се Пречистим Тајнама причешћујемо, у један рај се надамо, једну главу имамо - Христа нашега.

Браћо, љубав има два својства, два дара. Једно укрепљује човека у добру, а друго га раслабљује за зло. Ако ја имам хлеба да једем и да пијем, а ти немаш, љубав ми каже: "Не једи га сам, него дај и своме брату." Имам хаљине, а ти не. Љубав ми вели: "Дај једну брату своме." Отварам уста да те осудим, да те слажем, али љубав ми умртвљује језик и затвара уста. Пружам руку да отмем твоје, но ме љубав не пушта. Видите ли, браћо, какви су дарови љубави?