Један свештеник је са посебном пажњом за време Божанствене Литургије помињао упокојене, тако да уколико му је неко давао списак за помињање, он је та имена записивао у свој поменик и не говорећи то ономе ко је донео списак, помињао их је читав живот. Поштујући такво правило он је добио поменик са списком имена од неколико хиљада, да га је морао поделити на делове и редом помињати.
Једном се догодило да је нешто погрешио, те да му је претио премештај са парохије. Ствар је већ била предата митрополиту московском Филарету, и када се преосвећени већ припремао да донесе акт о његовом удаљавању, изненада је осетио неку тежину на руци. Митрополит је одложио потписивање акта за следећи дан. Ноћу је уснио сан као да му се испред прозора скупила група људи различитог звања и узраста. Група је гласно причала о нечему и митрополита за нешто молила.
- Шта вам је потребно од мене - упитао их је архипастир - и ко сте ви који то иштете?
- Ми смо душе преминулих и јављамо ти се са молбом да нам оставиш свештеника и да га не удаљаваш са парохије.
Утисак је био толико снажан и после буђења, те је митрополит Филарет наредио да му позову осуђеног свештеника. Када је овај дошао, митрополит га је упитао:
- Која ти добра дела имаш, кажи ми?
- Немам никаква - одговорио је свештеник - заслужујем казну.
- Помињеш ли ти преминуле? – упитао је митрополит.
- Ја имам правило: ко једном преда списак за помињање ја онда непрестано на проскомидији вадим честице за њих, тако да се моји парохијани буне да је моја проскомидија дужа од Литургије али ја другачије не могу.
Преосвештени митрополит је одлучио да не пребацује свештеника на другу парохију објаснивши му ко је био његов заступник.
Из журнала „Странник“ 1862. год.
За фондацију "Пријатељ Божији", са руског Дејан Ђуричић