„Ја сам сам, и немам никога.“ Те речи понекад изговори старији човек који је сахранио своје најближе, али их једнако тешко носе и млади људи, чак и они који су успешни, окружени познаницима и наизглед задовољни животом. Човеку је потребан неко са ким ће поделити радост, изговорити оно што га боли, испричати како му је протекао дан. Још у првој глави Књиге Постања чујемо Божије речи: „Није добро да је човек сам“ (Пост. 2,18).

Има људи који су окружени породицом, пријатељима, колегама и познаницима, а ипак у себи носе осећање да немају коме да се повере. Та самоћа уме да буде посебно тешка када човек од других очекује да му надокнаде оно што му недостаје – пажњу, разумевање, блискост и љубав. Што се више окреће сопственој празнини, она му изгледа већа.

Зато се усамљеност не решава увек самим тражењем друштва. Човек може седети међу људима и остати затворен у себе. Ако стално очекује да га други позову, утеше, разумеју и заволе, потреба за блискошћу може постати још снажнија.

Понекад је потребно направити корак у другом смеру – окренути се од сопствене муке према другом човеку. Када почнемо да слушамо туђу причу, да носимо нечију бригу и да помажемо ономе коме је тешко, наша сопствена усамљеност добија другачију меру.

Управо сам то више пута видео у животу. После тешког дана човек пожели да некоме каже шта га је мучило, да чује топлу реч и осети да његова брига није само његова. Једном приликом сам се вратио кући веома уморан и оптерећен тешким стварима које су ми поверили људи о којима бринем. Испричао сам све свом зету. Он ме је саслушао и утешио, и одједном је терет постао лакши. Често нам је потребан други човек управо због тога – да са нама понесе део онога што сами тешко носимо.

Грех је унео дубоки немир у људски живот. Од тада човек тражи мир на многим местима: у породици, пријатељству, успеху, материјалној сигурности, признању других. Све то може донети радост, али срце остаје гладно за Богом. Зато су међу светима били људи који су много страдали, били тешко болесни, живели сами или пролазили кроз велика искушења, а ипак су сачували радост.

Свети старац Пајсије Светогорац говорио је да су међу новим мученицима били и људи који су били болесни, инвалиди, деца без родитељске љубави и други који су носили тешке животне крстове. Њихова величина није била у томе што су имали лак живот, већ у томе што су своју невољу прихватали без роптања и са поверењем у Бога. Човек може да има много тога што му недостаје, а да ипак у срцу има место на којем се ослања на Христа.

Кад престанемо да живимо само за себе

Један од најдубљих путева из усамљености јесте да човек почне да живи за друге. То се види у животу људи који су сами, а које многи воле. Можда немају супружника, децу или велику породицу, али око њих увек има некога коме су потребни.

Сећам се једне жене која је умирала. Није имала блиске рођаке који би могли да буду уз њу. Ипак, када је дошло време њене болести и самртног часа, људи су долазили једни за другима, стајали у реду да је обиђу, помогну јој и проведу време поред њеног кревета. Свима је са њом било добро. Током живота научила је да воли људе и да им буде од користи, па су јој се у последњим данима враћали љубављу.

Свети праведни Јован Кронштатски дао је једном приликом будућем светитељу, свештенику и духовнику Алексију Мечеву драгоцен савет: „Иди к људима и, помажући им у њиховим невољама, заборавићеш на своју невољу.“

Алексије Мечев је тада пролазио кроз тешку личну невољу. Речи светог Јована показале су му пут који је касније постао једна од главних одлика његовог живота. Отишао је људима, прихватио њихове болове и почео да им служи. Његова сопствена мука није магично нестала, али је добила друго место у његовом срцу.

То је важна тајна љубави. Када човек утеши некога ко плаче, посети болесног, помогне детету, обрадује старог или усамљеног човека, његово срце се постепено ослобађа непрестаног гледања у сопствену празнину.

Сличну мисао често је изговарао и отац Јован Крестјанкин. Када би му се људи жалили да их други не воле, умео је да каже: „Ти заволи, и тада ће други заволети тебе!“ У тим једноставним речима налази се нешто што човек тешко прихвата: често чекамо да неко први пружи руку, први позове, први покаже пажњу. А понекад управо од нас треба да почне оно за чим чезнемо.

Зато човек који се осећа усамљено може да се запита: коме сам ја данас потребан? Девојка која нема породицу коју је желела може свој живот да посвети деци, болеснима, старима или неком другом служењу. Неко други ће своју снагу пронаћи у бризи за родитеље, пријатеља или ближњег који пролази кроз тешко време.

Свако има дарове које може да подели. Када човек почне да пита шта може да пружи, његов поглед се постепено помера са сопственог недостатка на живот који му је поверен. Љубав коју дајемо отвара простор за љубав коју примамо.

Кад човек чека да му Бог пошаље некога

Многе неудате жене и неожењени мушкарци болно доживљавају самоћу. Желе породицу, супружника и децу, а године пролазе. У таквој ситуацији молитва природно постаје све усрднија: „Господе, пошаљи ми мужа. Господе, пошаљи ми жену.“

Уз ту молитву корисно је поставити још једно питање: за шта ме Бог припрема у овом периоду живота?

Човек не зна унапред какав ће бити његов пут. Неко ће засновати породицу, неко ће свој живот посветити монаштву, неко ће се бринути о болесном родитељу, неко ће радити са децом, а неко ће своју снагу и време дати људима којима су потребни.

Знам директорку једног дечјег дома која живи сама. Њен живот је испуњен бригом о деци и одговорношћу коју је прихватила. Она нема породицу какву је можда некада замишљала, али има људе за које је одговорна и којима је потребна. Њен живот има тежак ритам, али има и много љубави.

Исто се може видети код болничке сестре која се сваког дана сусреће са туђим болом. После много сати проведених поред болесника, човек може доћи до границе својих снага. Умор, раздраженост и жеља да све остави иза себе постају сасвим стварни. Тада се испитује и њена љубав. Ако се помоли, сабере и настави да служи са одговорношћу, обична обавеза постепено постаје подвиг.

Тако и оно што је човек доживљавао као празнину може постати простор у којем учи да воли. Бог понекад човеку повери задатак који у почетку није умео да препозна као свој пут.

То не значи да треба престати молити се за породицу или за љубав. Жеља за браком, децом и блиским човеком природна је и добра. Али док човек чека оно за шта се моли, његов живот већ траје. И у њему већ има некога коме је потребан.

Христос је близу и када су сви далеко

Хришћанин у својој самоћи има једну велику утеху: Христос је живи Господ који човека позива у заједницу са Собом. Он Себе назива Пријатељем, а Лазара је назвао Својим пријатељем (Јн. 11,11). Свети су кроз векове одлазили у пустиње и осамљивали се, али њихова самоћа била је испуњена молитвом и присуством Божијим.

Постоји, зато, разлика између самоће коју човек добровољно прихвата ради молитве и усамљености која га затвара у себе. Понекад је човеку потребно да остане сам, да се помоли, сабере мисли и у тишини стане пред Бога. И мајци са много деце потребан је такав тренутак. И свештенику. И човеку који живи сам. Сваки живот има своју меру тишине.

Свети оци су знали да човек мора да научи и да буде сам са Богом. Господ каже: „А ти кад се молиш, уђи у клијет своју и, затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности“ (Мт. 6,6). Та усамљеност може да буде благословена када човека води ка Богу.

Постоји, међутим, и друга опасност. Човек може од једног људског односа очекивати оно што припада само односу са Богом. То се дешава и у духовном животу. Духовник помаже човеку да иде ка Богу, али духовник не може постати замена за пријатеља, супружника или породицу. Када се у тај однос умешају љубомора, увређеност, стална потреба за пажњом или жеља да свештеник буде непрестано доступан, губи се права мера.

Отац Павле Груздев имао је кратку изреку: „Све воли и свих се бој.“ У њој је садржана мудрост која човека чува од две крајности. Треба волети људе и поштовати њихову слободу. Треба бити близак, али чувати здраве границе. Пријатељство је драгоцено, а права блискост расте тамо где има поверења, верности и духовне сродности.

И Сам Христос је имао пријатеље. Волео је Лазара, Марту и Марију. Када је Лазар умро, Господ је заплакао (Јн. 11,35). У том кратком стиху откривена је и једна важна истина о људској природи: Христос није презрео људску приврженост и тугу због раздвојености. Човеку су потребни топлина, саосећање и разговор.

Зато деци требају људи који ће их волети, младима добри пријатељи, а одраслима људи са којима могу поделити и радост и бол. Дете које расте без љубави тешко учи шта значи бити вољен. Млади човек који нема са ким да разговара лако остаје сам са својим страховима. И одраслом човеку је потребан неко коме може да каже: „Данас ми је било тешко.“

Пријатељство се често рађа тамо где људи заједно раде, уче, служе другима или носе неки заједнички подвиг. Не мора свака блискост да почне великим разговором. Понекад почиње једноставним питањем: „Како си?“ Понекад заједничким послом, посетом болесном човеку или чашом кафе после службе.

Зато човек који се осећа сам може данас да направи један мали корак. Да позове некога. Да посети болесног. Да помогне старом човеку. Да разговара са дететом. Да оде тамо где се људи окупљају. Да се укључи у неку службу или помогне некоме коме је потребан.

Усамљеност се често смањује онда када престанемо да чекамо да неко други направи први корак.

А изнад сваког људског пријатељства остаје Христос. Он је Онај Коме човек може да каже све – и оно што не сме никоме другом, и оно што нико други не би разумео. Када Му човек отвори срце, празнина више не мора да буде место очајања. Она може постати место сусрета са Богом.

И тада човек, чак и када око њега нема онолико људи колико би желео, зна да није заборављен, није напуштен и није сам пред Богом.

Протојереј Аркадије Шатов
Превео и прилагодио: Иван Попов
Извор: „Нескучный сад“