Сваки родитељ треба да зна да се основне представе о животу формирају код детета у раном детињству. Представу о тим вредностима оно добија, пре свега, од родитеља. Половина погледа на свет ствара се у детету до пете године. Ако су животне вредности мајке и оца различите, ако дете живи у нескладу, васпитава се у атмосфери противречности, ништа добро, наравно, из тога неће испасти. Природно је да ће у већој мери дете усвојити вредности оног родитеља од којег потиче безусловна љубав. Ако је мајка отворена срцем за Господа као за највишу вредност свог живота, ако увек гледа у Њега, свакодневно приноси молитве за свог мужа и децу, она неће морати са много речи приморавати дете да иде у храм, већ ће живим осећањем срца пренети импулс вере свом љубљеном чеду.
На жалост, родитељи мало верују својој деци у питањима односа са Богом. У осетљивом дечијем узрасту, ритам религиозног живота одраслог човека може се чинити детету претерано активним. Када то објашњавам родитељима, могу да чујем следећи одговор: “Па, ја га не терам да чита у целини јутарње и вечерње молитве, нека барем прочита правило Серафима Саровског”. У извесном тренутку, за дете је, можда, и то много. Можда му је данас довољно само да памти да га Бог гледа, види и зна га. Можда су за дете довољне једна или две молитве, или само крсно знамење ујутру, после сна, и пред полазак у школу. Можда је данас за њега довољно да неколико секунди ћутке стоји мало пред светим иконама.
Пронаћи ону златну средину између родитељског учешћа у духовном животу детета и било којих других животних појава, као и поверења у то да дете и само, већ имајући свесну представу о вери, о Богу и спасењу, може градити са Богом личне дубинске односе - за многе родитеље није нимало лак посао. “Да бисмо васпитали дете у вери, потребан је подвиг, потребна је молитва, потребно је обавезно му показати радост живота у Богу. Оно треба да схвати да је та радост већа него она која постоји код његових неверујућих вршњака.
Чак и када се препушта штетном утицају, дубина истинског живота коју му ви покажете (ако успете да живите хришћански, ако ваш живот буде подвиг хришћанске љубави), на крају крајева ће победити и, када одрасте, то ће схватити. Сада оно не разуме истински смисао ситуације када мама смирено ћути, не грди га и не расправља се, већ се само моли. Али, када дође до свести, оно ће увидети да сте били у праву у својој љубави: не у грдњама, не у љутњи и свађама, већ у кротости и смирењу. И, та слика о вама помоћи ће му касније да крене оним исправним путем којим мора да иде. Али, то је веома тешко и потребан је подвиг”, каже свештеник Аркадије Шатов.
Господ нам даје пример истинске родитељске љубави у причи о блудном сину. Управо на овом примеру, мајка или отац, који су залутали у лавиринтима привезаности за сопствено дете тако да оно постаје главна вредност њиховог живота, средиште њихове родитељске васељене, могу непосредно научити од Господа како нас Он воли и хоће да и ми Њега волимо. Он нам даје могућност да изаберемо Његову љубав или да је се одрекнемо. Он хоће да се брине о нама, али нас не присиљава на то да Му препустимо бригу о нама. Највећа жеља Господа је да Га сматрамо својим Оцем, да Му се свакодневно обраћамо речима: Оче наш, али Он нас на то не присиљава. Ако хоћемо оно што хоће Господ, тј. односе љубави између Њега и нас, можемо прихватити Његову љубав. Али, Он нам оставља, као Својој деци, право да одемо од Њега и наду у то да ћемо, по повратку, увек бити опет прихваћени. Он нас чека са очинском љубављу. То је образац родитељске љубави. Можемо предати детету само оно што и сами поседујемо.
Велики педагог Ушински, и сам човек дубоке вре, саветује родитељима како да васпитавају децу: “Извор воде живе је Еванђеље. Ако та вода натапа корење биљке, ова ће давати цветове и плодове”. Ово је врло важна поука! На жалост, на полицама многих мојих православних познаника, уместо Речи Божије, налазе се најразличитије “поуке” и “упутства” чија су суштина и смисао прилично далеки од еванђељског духа слободе, једноставности и љубави. “Реците, да ли знате много храмова где се може купити књига о Христу? О антихристу има књига колико хоћете. По 10 књига на свакој црквеној тезги, а о Христу ниједне. То је већ дијагноза наше болести” (ђакон Андреј Курајев).
Бацивши поглед на савремене домаће иконлуке, чак и својим очима можемо видети пример како је Христос у свести људи умањен пред светима, који се, заправо, називају светима само зато што су сав свој живот положили пред ноге Христове. У последњих 10 година, појавило се много новообраћених породица, у којима често маме директивно усађују своје религиозне представе деци, представе неретко засноване на сујеверјима, апокрифима и митовима, а не на живој вери у Христа, присиљавају их да иду у цркву, да се причешћују, исповедају, моле, не преневши на њих суштину Еванђеља, смисао тих спољашњих радњи, Истину искупитељског пута Исуса Христа. Осећајући одсуство јаке и здраве везе са родитељима, засноване на љубави, дете реагује на такве родитељске инструкције гневом, увређеношћу, непријатељством и удаљавањем не само од њих, него и од Цркве, од Бога.
Осим бесконачних читања буквица поводом јединица, лоших задатака, неопраног посуђа, неочишћене собе, дете чује и пребацивања да недељом не иде у цркву и да се одавно није исповедило. Дете се свакако прилагођава и реагује на све те прекоре - у једном случају са задовољством, а у другом иде на компромисе. Оваква реакција на мучни ауторитет родитеља пројектује се на било коју ауторитетну личност, укључујући касније шефове на послу, а на самом крају и на Бога. Сваку управу, сваку власт која се уздиже изнад детета које тек што није ушло у зрео живот, оно не прихвата и постаје му одвратна. Дете одраста као бунтовник.
Да би дете било у стању да схвати и прихвати вредности родитеља, међу њима морају бити проткане нити поверења и љубави, оно мора да осећа искрену љубав и да зна да га родитељи цене и да им је стало до његовог мишљења. Да би дете наследило од родитеља присну везу са Богом, треба се побринути да оно осети безусловну родитељску љубав. Зашто? Зато што нас управо тако воли Господ наш: без икаквих услова. Човеку који не осећа да је безусловно вољен од родитеља изузетно је тешко да се осети вољеним од Бога. То је једна од најсложенијих препрека на путу ка Богу, препрека које се појављују у животу многих мени блиских познаника.
Како схватити да ли је ваше дете припремљено за то да свесно, дубоко и за цео живот “с мајчиним млеком” прими веру у Бога? Тек када се увере у то да су душевне снаге детета нахрањене родитељском љубављу, родитељи могу очекивати да ће оно прихватити од њих благодатну и спасоносну веру у Господа нашега Исуса Христа. Ако се вера у Бога усађује само зато што мајка хоће да дете аутоматски прихвати њен систем вредности, онда ће то имати супротни ефекат.
Пут ка Богу оних којима је у детињству била ускраћена родитељска љубав није једноставан. Они могу бити служитељи олтара, па чак и носиоци високог црквеног чина. Али, поред њих, који нису у раном детињству добили довољно љубави и поштовања, људима је хладно! Слика љубави Божије, која се утиснула кроз љубав родитељску, није се урезала у њихово срце. При том, они могу много и подробно да пишу о љубави на основу Светог писма и Светих отаца, да бране магистарске и докторске дисертације... Али, високи положај у земаљској Цркви није јемство присних и дубоких односа са Богом...
Игуман Евменије
(Из књиге “Између љубави и себичности”)
Извор: saborna-crkva.com