Света великомученица Ефимија је рођена, васпитана и мучеништвом овенчана у Халкидону, граду Витиније, који лежи на заливу Црног Мора, према Цариграду, с друге стране мореуза Босфора тракијског. Она пострада за царовања Диоклецијана, шеснаестог септембра, када се и празнује њен спомен. Данас пак спомиње се чудо њених чесних моштију, пројављено за време Четвртог Васељенског Сабора светих отаца у Халкидону 451 г. Тим чудом би јављено и потврђено православно исповедање вере; и оно би знак светим оцима да не приступају к општењу са зловернима. А оно се догоди на следећи начин.Патријарх александријски Диоскор и архимандрит цариградски Евтихије, још за живота правоверног цара Теодосија Млађег изградише богохулну јерес против Господа нашег Исуса Христа, сливајући две природе Његове, божанску и човечанску, у једну природу. Својим зловерјем они заведоше многе духовнике и световњаке, и у своју јерес увукоше многе дворске високодостојнике царске, од којих имађаху велику подршку и помоћ. А када се у Ефесу одржа помесни сабор (након кратког времена после Трећег Васељенског Сабора тамо одржаног), или, боље рећи, разбојничко збориште, на коме свјатјејши патријарх цариградски Флавијан, исповедник побожности, би убијен од Диоскорових и Евтихијевих једномишљеника, - тада се та јерес веома учврсти, и стаде се примати као правоверје, а истинита вера православна стаде се одбацивати као неко зловерје. Стога беше потребно сазвати Четврти Васељенски Сабор светих отаца ради истребљења ове јереси и ради утврђивања православне вере.У то време благочестиви цар Теодосије пређе из овог живота ка Господу, а после њега ступи на престо врлински и богоугодни Маркијан са светом Пулхеријом. Ови ревнитељи правоверја и побожности, видећи како јереси смућују Цркву и стварају раздоре у њој, позваше свете оце из целе васељене на сабор у славни град Халкидон, да на њему расмотре и претресу питања вере. И сабраше се свети оци, њих шест стотина тридесет, међу њима свјатјејши Анатолије, патријарх цариградски, свјатјејши Јувеналије, патријарх јерусалимски, и изасланици свјатјејшег Лава, папе римског; присуствоваху и зловерни, на челу с Диоскором, патријархом александријеким, Максимом антиохијским, кога Диоскор доведе за патријарха наместо уклоњеног Домна, и други архијереји њихове присталице, и Евтихије са својим једномишљеницима, те тако беше велико мноштво јеретика. Сви они заједно са оветим оцима скупљаху се и држаху седнице у цркви свете великомученице Ефимије, која се налазила у предграђу града око Босфора. Та црква беше престона црква халкидонске митрополије, веома пространа, те је могла примити огромно мноштво народа; у њој почиваху и мошти ове великомученице, од којих биваху дивна и славна чудеса. Ево нека од њих.У дан светог спомена њеног, у који она пострада за Христа, сваке године истицаше крв из чесних моштију њених, као да је тог часа потекла из рана, и њу скупљаху на следећи начин. Гробница бејаше велика од мермера, покривена мермерном плочом, унутра дрвени ковчег са моштима светитељкиним. На тој мермерној гробници, с леве стране беше малени отвор, кроз који се могла провући рука, и који се чврсто затварао, а само у потребно време отварао. Кроз тај отвор је сам епископ по завршетку свеноћног бденија, пред свету литургију захватао ту крв помоћу сунћера, привезаног за дугачку гвоздену шипку. Он је завлачио туда сув сунћер, а извлачио га отуда пун крви, и цедио крв из сунћера у нарочито спремљени за то суд. Видећи то, народ је узносио велику хвалу Богу и светој мученици Његовој, и помазивао се том крвљу ради благослова и исцељења од болести својих. Та крв бејаше веома миомирисна, као да је помешана са скупоценим миром; ипак се никакво на земљи миро није могло упоредити с њом: јер та крв неупоредиво надмашаше све мирисе и исцељиваше све болести. Но не само о годишњем празнику свом света великомученица изливаше из чесних моштију својих такву миомирисну и целебну крв, него понекад и у друго време, нарочито пак када архијереј те цркве биваше човек богоугодног врлинског живота.Поред тога биваху и многа јављања: јер светитељка се јављаше онима који јој се с вером мољаху, или онима који у болести лежаху, или онима који ка гробу њеном у цркви прибегаваху, или онима који се у разним невољама налажаху па њу у помоћ призиваху. И са свих страна, нарочито из блиског Цариграда, народ се с великом вером стицаше к њој на поклоњење. Стога се тамо, по царевом наређењу, имао одржати васељенски сабор светих отаца.На том сабору беше између правоверних и јеретика много разлагања, расправљања и неслагања, пошто зловерни никако нису хтели да се сложе са правоверним учењем. Тада свјатјејши Анатолије, посаветовавши се са осталим светим оцима, предложи јеретицима: "Напишите на свитку исповедање ваше вере, а и ми ћемо написати своје исповедање, па ћемо оба свитка запечаћена положити на чесне мошти свете великомученице Ефимије; онда ћемо постити и саборно се молити Богу, да нам Он преко угоднице Своје открије које је вероисповедање правилно".Овај предлог сви похвалише и прихватише, и написаше два свитка: правоверни свој, а зловерни свој, запечатише их својим печатима, отворише светитељкин гроб, положише оба свитка на њене прси, па опет затворише гроб, утврдише царским печатом и стражом, и три дана се постише и молише. А кад наста четврти дан дође цар и сав сабор к чесном гробу светитељке, скинуше царски печат, отворише гроб, и угледаше свитак правоверних у десној руци свете великомученице, а свитак зловерних под њеним ногама. Но чудесније од овога би то, што она пружи руку као жива и предаде цару и патријарху свитак са правилним исповедањем. Тада се сви неисказано обрадоваше, и одадоше славу Богу, и отпеваше светој великомученици похвалне песме с благодарењем, и поклонише се с топлом љубављу чудотворним моштима њеним. И одмах објавише православну веру као Богом потврђену и чудесно светом великомученицом посведочену, а јеретичко зловерје предадоше проклетству. Тада многи јеретици, видевши такво чудо, обратише се к православљу, а оне који остадоше упорни, лишише чинова и послаше на заточење. Од тога времена иконописци почеше изображавати на иконама свету великомученицу Ефимију са свитком у десној руци, ради незаборавног сећања на ово славно чудо које се догоди у време Четвртог Васељенског Сабора. Како тада, тако и после, света мученица на престајаше творити чудеса и точити миомирисну крв из чесних моштију својих.Након много година на царски престо узиђе Маврикије. Иако благочестив цар, он некако постаде маловеран и посумња у чудеса свете великомученице Ефимије, и стаде сматрати да истицање крви из њених моштију није стварност већ нека подвала. Желећи да то испита и сазна истину, он учини ово: дуго времена пред дан годишњег празника свете великомученице он запечати својим царским печатом њен гроб и отвор на њему. А када настаде дан њеног празника, он сам дође из Цариграда у Халкидон, скиде свој печат са гроба, отвори отвор, и тог часа изиђе диван миомир и испуни сву цркву, и истече крви, или боље рећи мира сличног крви, из чесних моштију светитељкиних више него обично; јер ниједне године не истече тако много као ове, на посрамљење маловерја царева, а на утврђивање чврсте вере у силу Божју која може чинити све што је надприродно. Господ који је у старини могао из суве кости животињске, из чељусти магареће, извести за Самсона воду питку, зар не могаше потом источити крв и миро из нетљених моштију Своје угоднице? Тада цар, увидевши своје сагрешење, раскаја се, и од тога времена тврдо вероваше у светитељку.Доцније, за царовања Ираклијева, по попуштењу Божјем, догоди се најезда Персијанаца на Витинијску област и на околину Халкидона, те сво предграђе, по варварском обичају, би опустошено. Непријатељи уђоше и у цркву свете великомученице и узеше све што нађоше; хтедоше да отворе и гроб светигељкин, али не могаху никако, иако су се много мучили око тога: јер не само горња мермерна плоча беше непомична, него се ни мали отвор не даваше отворити. Тада Персијанци довукоше масу дрва и суварака, обложише гроб, натрпаше на њега читаво брдо запаљивог материјала, па запалише у нади да ће се мермер од силне јаре распрснути. Ипак, ни тиме ништа не успеше: јер све што беше наложено изгоре потпуно, а гроб светитељкин не би ни најмање оштећен. Таквим чудом Бог украси Своју угодницу!По одласку Персијанаца цар се договори с патријархом да мошти свете великомученице Ефимије пренесу из Халкидона у Цариград, бојећи се поновне најезде варвара на Халкидон. И подигоше у Цариграду близу иподрома велику и прекрасну цркву у име свете Ефимије, сличну халкидонској, и свечано пренеше у њу свете мошти њене са каменом гробницом; и одредише да при њима буде митрополит халкидонски ради веће чести моштима. Гробницу поставише у олтару уместо светог престола, и на гробници се вршаше бескрвна жртва; унутра се налажаху чесне мошти великомученице; од њих се и у Цариграду догађаху чудеса, као у Халкидону, и миомирисна целебна крв истицаше у обичајено време.Прође много година, промени се много царева, минуше васељенски сабори - пети и шести, када се неко време после њих зацари звероимени и звероподобни Лав Исавријанац. Он први поче иконоборском јересју смућивати Цркву Божју, називајући свете иконе идолима, и говорећи са својим једномишљеницима: Ето, за њих пророк каже: Уста имају а не говоре; очи имају, а не виде; уши имају а не чују (Пс. 113, 13.14). Њему се супроћаше свјатјејши патријарх Герман. Цар га срамно отера са престола, а на његово место доведе јеретика, свог једномишљеника. Исто тако он са ругом посла у заточење и остале правоверне архијереје који не пристајаху на његову јерес. Па не само хуљаше свете иконе, него он и на мошти светих бестидно као пас лајаше својим необузданим језиком, и уништаваше их на све могуће начине. Видећи пак и слушајући о чудесима која бивају од чесних моштију свете великомученице Ефимије, њему се душа кидаше од зависти, али се не усућиваше да им ма шта учини јавно, бојећи се народне побуне и метежа. Стога он бедник измисли овакво лукавство: ноћу оде тајно са својим једномишљеницима у цркву свете Ефимије и отвори њен гроб који Персијанци не могаху отворити, јер Христос Бог допусти рукама зловерних хришћана коснути се чесних моштију невесте Његове, које сачува нетакнутима од неверних незнабожаца. Персијанци грешаху у незнању, а хришћани се усудише на злочин знајући шта раде. Стога им Бог допусти, на њихову већу осуду, да оскврнаве светитељку. Отворивши гробницу, злочестиви цар извади отуда дрвени ковчег са нетљеним чудотворним моштима свете Ефимије, а уместо њих метну неке иструлеле, смрдљиве кости, које нарочито беше спремио за то, па опет покри даском и отиде, лоповски одневши са собом чесне мошти светитељкине, које положи у једној одаји царскога дворца. Сестре пак његове и кћери тајно долажаху к светим моштима, кађаху их мирисима и паљаху свеће, чесно их поштујући и с љубављу им се клањајући. Но убрзо дознавши за то, зловерни цар одмах узе ковчег са моштима и ноћу их баци у море. А сутрадан сабра гомилу зловерних и јавно исмеваше правоверни народ, хулећи и ружећи мошти свете великомученице, и говорећи: Идите, глупаци, и видите превару којом себе варате причајући да су мошти свехвалне Ефимије нетрулежне и чудотворне, отворите гроб и погледајте да ли је то истина.Они одоше, отворише гроб и угледаше труле, смрдљиве кости. Јеретици онда стадоше се смејати и ругати правовернима називајући их поклоницима смрдљивих костију; а правоверни се чуђаху таквој неочекиваној ствари, недоумеваху, стиђаху се и жаљаху. Тада многи помислише да су и сва чудеса светитељкина лаж, па испљуваше оне смрдљиве кости и избацише их напоље; такође и ону мермерну гробницу извукоше из цркве, и храм Божји претворише у мрзост опустошења, јер га веома оскврнавише. И тако та црква постаде као нека пуста пећина, или стаја за стоку, па чак и нешто горе, јер тамо беше место сваковрсним поганштинама и прљавштинама. Потом ковачи направише у цркви ковачнице, и у њој обављаху свој занат. И тако, где се раније разлегаху песме божанствених служби, отуда стадоше одјекивати ударци чекића и ружне псовке и граја непристојних људи. Те занатлије живљаху у опустошеној цркви са женама и децом, а у светом олтару, као у заклоњеном месту, направише себи нужнике. И дуго трпљаше Бог таква дела људска, тако скврнављење светиње Своје, док најзад зле не погуби љуто, и опет подиже православље, и очисти и освешта Своје место начинивши га поново обиталиштем славе Своје.Када чесне мошти свехвалне мученице бише бачене у пучину морску, пловљаше по промислу Божјем лађа из пристаништа званог Софија. На тој лађи беху власници два брата, Сергије и Сергон. Угледавши близу своје лађе ковчег ношен таласима, они га узеше из воде у лађу мислећи да се у њему налази неко земаљско благо, па разапевши једрила отпловише даље. У пристаништу пак званом Авидово они отворише ковчег и угледаше нетрулежне мошти, од којих излажаше силан мирис. Они се обрадоваше овом духовном благу, а нарочито када у виђењу бише обавештени о светости тих моштију: јер наредне ноћи они видеше у виђењу над моштима велику славу, упаљена кандила и свеће, и светле људе који певаху и слављаху Бога. После тог виђења они стадоше молити Бога да им открије кога су светитеља те мошти. Пловећи тако они се приближише острву Лимносу. На том пак острву бејаху такође чудотворне и мироточиве мошти свете мученице Гликерије. И када они заноћише поред овог острва, угледаше у виђењу свету мученицу Гликерију где иде ка њиховој лађи, а из њихове лађе прекрасну девицу која јој изађе у сусрет; и оне се нежно загрлише. И девица која дође рече девици што из лађе изађе: "Радуј се, мученице Христова, Ефимијо свехвална!" А ова јој у одговор рече: "Радуј се, мученице Христова, Гликеријо блажена!" - И, поздравивши се, оне се растадоше: света Гликерија оде у своје место, а света Ефимија се поврати на лађу.Ово исто виђење имадоше оба брата. Они се веома обрадоваше што дознадоше чије су ово мошти, и у топлој молитви усрдно припадаху к светој великомученици Ефимији, грљаху ковчег и целиваху га, лијући сузе од радости. И намераваху да ово прескупо благо одвезу у своје отачаство, али Богу и светој угодници Његовој то не беше по вољи. Морнари разапеше једра и кренуше у своју земљу. Када већ беху далеко од овог острва, изненада се диже бура на мору, и лађа ношена валовима опет изби код овог истог острва. Када се утиша море, морнари се опет отиснуше морем, али поново, по наређењу Божјем, валови се изненада подигоше и донесоше лађу к острву. А то им се догоди не два и три пута него много пута, те сви на лађи бејаху у великој недоумици. Када пак наступи ноћ, њима се јави Христова мученица и рече: "Зашто се мучите и носите ме тамо амо? Ја одавде отићи нећу, нити хоћу да идем тамо куда ви желите да ме носите". Па онда додаде: "Зар ми је мало било преношења: из Халкидона у Византију (= Цариград), па бацање у море, па ношење овамо? Зашто још хоћете да ме носите у далеке крајеве? То ви нисте у моћи учинити; не трудите се више око тога, него ми на овом острву начините мали дом да почивам у њему".Рекавши то она постаде невидљива. Чесна браћа Сергије и Сергон одмах се радо покорише светитељкином наређењу, остадоше у пристаништу, искрцаше се из лађе на земљу, па отидоше те обавестише епископа тога острва о моштима свехвалне Ефимије и о њеном наређењу. Епископ се обрадова томе, али им нареди да свете мошти чувају у тајности, пошто и на то острво беше дошло грозно наређење од зловерног цара: да се свете иконе и чесне мошти светих избацују и огњу предају. Услед овог зловерног наређења и мироточиве мошти свете мученице Гликерије беху сакривене на тајном месту. Потом, пронашавши згодно место, епископ благослови Сергија и Сергона да подигну малу цркву Христовој мученици, недалеко од морске обале. Грађевина би брзо подигнута, епископ дође, освети цркву и положи чесне мошти у олтару у земљи, да иконоборци не би сазнали за њих.После тога ова се два брата договорише, те овакав завет дадоше светој мученици, говорећи: Нећемо те оставити, света великомученице Ефимијо свехвална, нити ћемо се удаљавати од чесних моштију твојих, него ћемо ти послужити овде до краја живота свога. - Давши такав завет, они продадоше сву робу што имађаху на лађи, одрекоше ге света и живљаху при тој цркви у посту и молитви. И после не много времена, пошто угодише Богу, они се преместише у бесмртни живот на молитвено посредовање свете свехвалне мученице Ефимије, којој усрдно послужише. Пред кончину пак своју они положише камену плочу на гроб свете мученице, да се не би потпуно заборавило место које чуваше у себи ово прескупоцено благо. На дасци написаше овако: "Ми, Сергије и Сергон, рођена браћа, пловећи по Хелеспонту - Цариградском Мору, узесмо из мора ношене таласима чесне мошти свехвалне и свете Христове мученице Ефимије, и по њеном наређењу положисмо их овде".Касније епископ тога острва сагради изврсну цркву и хтеде да пренесе у њу мошти свете Ефимије. Дошавши у ону малу цркву коју подигоше два брата, он вршаше свеноћне молитве. А кад задрема, њему се јави светитељка, говорећи: Немој чинити што си намислио, оче преподобни, јер те нећу послушати у томе, него иди к мојој сестри, светој мученици Гликерији, и помоли јој се, и ја ћу је молити; и она ће допустити да буде пренесена у твоју цркву, а мене остави да почивам на овоме месту, док се поново не вратим у своју постојбину.Пробудивши се, епископа спопаде страх и он се не усуди привести у дело своју намеру. А свету мученицу Гликерију, чувану на другом месту, пошто јој упути многе молитве, пренесе он у своју цркву и положи је под патосом, јер су се тако чувале мошти светих од зловерних иконобораца који су непријатељевали против њих. Но иако оне беху под земљом, ипак се правоверни сабираху к њима и чесно прослављаху њихове празнике, јер те угоднице Божје даваху исцељења од сваковрсних болести. Једном, у дан спомена свете великомученице Ефимије, када се празник њен прослављаше у цркви, догоди се да неки војвода, присталица и ревнитељ иконоборске јереси, пролажаше поред тог острва са војском на лађама, послан од цара на неку дужност. Подишавши к пристаништу, он се искрца на копно и угледа огроман сабор људи код цркве што је близу пристаништа. Пошто упита и дознаде да народ светкује празник због моштију свете мученице Ефимије које ту почивају, он зловерник испуни се јарости, полете са војском на цркву и распуди народ вичући: "То ли вам наређују цареви, о идолопоклоници и мртвих костију служитељи!" Тако грдећи православне хришћане, овај бедник разруши цркву скоро до темеља; а мошти светитељкине остадоше читаве под земљом. И опусте то место неко време.После смрти зловерног цара Лава Исавријанца ступи на престо његов син Константин, прозван Копроним, злог корена свезли изданак. Он не само одбациваше поштовање икона, него и самога Христа Бога потајно одбациваше, и Пречисту Дјеву Богородицу својим поганим језиком хуљаше бедник, и светим угодницима Божјим ругаше се. Он од младости навиче на свако зло и на свепокварени живот, научи се мађионичарству и чаробњаштву, и непоштедно проливаше крв људску. Он свирепошћу превазилажаше свога оца, те поби многе невине и праведне људе, а монахе сасвим протера из Цариграда. По Божјем попуштењу због грехова људских, он царова дуго; и пошто учини безбројна зла он умре горком смрћу. После себе он остави царство своме сину Леону, који такође беше иконоборац али не чињаше онаква насиља као његов отац и дед. А кад Леон умре, на престо ступи његов син Константин са мајком Ирином, имењакињом мира. И она заиста донесе мир Цркви Христовој. Док син њен беше малолетан, она сама управљаше грчким царством мудро и богоугодно; она исправљаше све што беху покварили и разорили цареви - иконоборци, и враћаше из прогонства свете оце, прогнане због поштовања чесних икона. Она стварно бејаше побожна и богољубива, и сазва Седми Васељенски Сабор, са свјатјејшим патријархом цариградским Тарасијем на челу. И тако светим црквама би враћено благољепије - иконе, а иконоборску јерес свети оци предадоше проклетству. Тада и она црква свете великомученице Ефимије у Цариграду, близу тркалишта, о којој је било речи раније и коју беше опустошио Лав Исавријанац, би обновљена од благоверне царице Ирине: јер она нареди да се црква очисти и све порушено обнови, па је онда изванредно украси дивним иконама, снабде је свештеничким одеждама и скупоценим сасудима; и црква би освећена, и опет се служаху у њој, као и раније, божанствене службе, и митрополит Халкидонски живљаше при њој. Христољубива царица Ирина усрдно трагаше и за моштима свехвалне мученице Ефимије. Јер од онога времена када Лав Исавријанац лоповски узе свете мошти и баци их у море, међу православнима се пронесе глас о том тајном злочину царевом, и причаше се да су свете мошти нађене и чувају се код верних; и царица се труђаше да сазна где су. Господ пак који испуњује жеље оних који Га се боје, обавести царицу о чесним моштима свете мученице на следећи начин. На острву Лимносу где се мошти, као што је горе речено, чуваху под земљом, бејаше неки угледан човек по имену Атанасије, по чину комит. Наслеђем њему припаде оно место на коме два гореспоменута брата, Сергије и Сергон, саградише цркву у част свете великомученице Ефимије, и чесне мошти њене сакрише тамо у земљи, положивши на гроб камену плочу са натписом. Овај Анастасије комит, видећи на имању свом разрушену цркву свехвалне мученице, обнови је на пређашњем темељу и украси је како треба. После извесног времена њега снађе невоља, јер га завидљиви људи неправедно оклеветаше и он би лишен свога чина. Тада он отпутова у Цариград да оправда себе од неправедне клевете и да опет добије свој чин. Тражећи себи у Цариграду заступника и посредника пред царицом, неко му рече да му митрополит халкидонски може помоћи, јер више од других има смелости да се заузима за оне којима је неправда учињена. Анастасије потражи митрополита и нађе га у царском дворцу; и припавши к њему исприча му ради чега је дошао, и мољаше га да се заузме за њега и помогне му. А митрополит га одбијаше говорећи: "Не могу ја то учинити, јер то превазилази моју моћ".Рекавши то, митрополит оде из царског дворца у свој дом, а Анастасије иђаше за њим до архијерејског дома; угледавши отворену цркву он уђе у њу да се помоли. После дуге молитве са коленопреклоњењем он приседе, јер у то време не беше службе у цркви. Један од клирика, који беше чредни те седмице, приђе му и упита га ко је и откуда је. Анастасије му исприча о себи и откри му своју муку, па онда упита свештенослужитеља: Коме је светитељу посвећена ова црква? - Овај му одговори: Ова црква је посвећена светој великомученици Ефимији свехвалној. - Чим Анастасије то чу, он десну руку евоју стави на груди своје и с љубављу ускликну: О, моја света Ефимија! - Клирик га упита: Због чега је ти називаш својом? - Анастасије одговори: У дому мом у цркви имам њене чесне мошти, па се стога усућујем називати је својом. - Клирик му на то рече: Како то може бити? Говориш ли ти истину? Пази, човече, немој лагати, иначе ћеш се рђаво провести: јер царица се много труди да пронађе мошти свете Ефимије, и митрополиту је наредила да се моли Богу да Он открије где се налазе чесне мошти Његове мученице. - Анастасије одговори: Веруј ми, чесни оче, код мене су мошти Ефимије, које су биле у Халкидону.Чувши то, црквенослужитељ га замоли да причека мало ту, а сам радосно похита да обавести о томе митрополита, преподобног Андреја. Митрополит се веома обрадова, и одмах призва к себи Анастасија, и стаде га распитивати о моштима свете Ефимије. Он му подробно изложи све што се на овом острву прича о чесним моштима свехвалне Ефимије, и шта је на каменој плочи написано од стране два брата који те мошти изнеше из мора. Преподобни митрополит одмах оде к свјатјејшем патријарху Тарасију и обавести га о томе. Свјатјејши патријарх с митрополитом пођоше к цару и његовој матери, водећи и Анастасија са собом, и испричаше о чесним моштима мученице Христове. И сви се веома радоваху и благодараху Бога, а Анастасија обилато обдарише и вратише му чин комита. И сместа би спремљена изванредна лађа, и послаше њоме на острво Лимнос угледна духовна лица и царске дворјане са Анастасијем комитом, да отуда пренесу мошти светитељкине у Цариград. После благопријатне пловидбе они стигоше на острво Лимнос. А када месни житељи сазнадоше да су Цариграђани дошли и хоће да узму мошти свехвалне Ефимије, стече се силан народ веома разгневљен, готови да се супротставе царским изасланицима и не даду им да са острва њиховог однесу то свескупоцено благо духовно; нарочито пак беху кивни на Анастасија комита, и називаху га издајицом. И већ отпоче комешање у народу, и једва епископ лимноски умири народ, говорећи: Људи, не противите се таквој вољи Божјој, нити изазивајте цара на гнев: Царева је срдња као рика младога лава (Прич. 19, 12).Када се народни метеж стиша, отворише гроб светитељкин и извадише из земље чесне мошти невесте Христове, као прекрасни цвет, и ваздух се испуни миомиром, и понесоше мошти на лађу са псалмопојањем, и са свећама и кадионицама. Народ их са сузама испраћаше, плачући што се лишава таквог предрагоценог богатства, и стајаше на обали морској пратећи очима лађу све док се она не изгуби из очију њихових. Кад лађа стиже у Цариград, изиђе сав народ са царем и његовом мајком и свјатјејшим патријархом у сусрет чесним моштима мученице Христове. И дочекаше их радујући се и ликујући, и однеше их свечано у цркву одакле их некада јеретици тајно беху изнели, и положише их на истом месту и у истој каменој гробници где су и раније лежале.Тако се света великомученица Ефимија свехвална поново обрете на свом чесном месту у Цариграду, и слављаху због њених чудеса Бога, прослављеног у светима Његовим, коме и од нас нека је част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.