Мештани Мојсињске Горе надају се да ће њихов крај постати одредиште за религиозни и културно-историјски туризам. На уском простору уз Јужну Мораву било 77 цркава и манастира. Неки су и данас на путу ходочасника.
Пут је лако промашити, ваља скренути у брдо и прекорачити поток. Ту се, пред очима ретких намерника који овуда залутају, указује бајковит призор – на брду, усред шуме, наизглед ниоткуда – црква. Богомоља посвећена Светом Јовану сведочанство је једне помало заборављене легенде. Оне о Мојсињу, “српској Светој Гори”.
Слава “српске Свете Горе” одавно је угасла, али мештани се надају да би долина Јужне Мораве могла да постане одредиште за религиозни и културно-историјски туризам.
Било је овде, на уском простору јужно од Сталаћа, чак 77 цркава и манастира, каже народ. Археолози су их избројали тридесетак. Прича се да се некада уз долину Јужне Мораве чуло само појање калуђера и брујање звона. Данас је од већине средњовековних цркава и манастира остао тек покоји камен попут темеља Богородичине цркве у Стеванцу.
Цркву светог Јована је крајем четрнаестог века подигао неки од манаха синаита који су се у то време доселили у ове крајеве. Обновљена је почетком прошлог века. Откако је село Стеванац у којем се налази опустело, током читаве године је тек уточиште за понеку ситну шумску зверку, док се верници из околиних места окупе само на празник посвећен њеном заштитнику.
- Верује се да су цркве и манастире подизали углавном синаити који су овим крајевима трагали за осамљеношћу и духовним миром – објашњава Душан Рашковић, археолог из крушевачког музеја.
- Бежећи са Свете Горе и из јужних крајева, многи синаити нашли су релативно безбедно уточиште на Мојсињској гори. Подизали су цркве и испоснице на заклоњеним и тешко приступачним местима стварајући ново монашко средиште. Тако су могли да се посвете свом строгом начину живота, мистицизму и исихастичкој контемплативности.
Мистични дух ни данас, када су од већине синаитских испосница, остали само трагови, не напушта Мојсињску гору. Живе су легенде о чудотворним изворима и лековитом биљу које овде расте.
- Само у близини ове цркве има девет извора који могу да помогну људима да боље виде или да се излече – прича нам један од мештана суседне Браљине. – Крај цркве се бере и посебна врста дивље цикламе од које травари праве чајеве за лечење најтежих болести.
Један од најстаријих сачуваних манастира у овом крају, јесте онај посвећен светом Роману, изграђен у деветом веку крај данашњег Ђуниса. Столећима овај манастир био је чувено лечилиште. У њему су се опорављали наши борци током Првог српског устанка и каснијих српско-турских ратова. Крај ниске цркве у којој се чувају мошти заштитника манастира и која још чува мирисе давних времена уздиже се кула звонара. У средњем веку служила је као лечилиште за умоболне. Несрећнике сишле с ума затварали би унутра и звонили, молећи се да им Бог врати памет.
У манастирској порти налази се гроб Николаја Николајевича Рајевског, руског пуковника и српског добровољца настрадалог у Српско-турском рату који је био инпирација за лик грофа Вронског, главног јунака романа “Ана Карењина”.
Најпознатије светилиште Мојсињске горе саграђено је много касније. Манастир у Ђунису са црквом Покрова пресвете Богоридице одредиште је ходочасника из читаве Србије и један је од најпосећенијих манастира. Сваког 14. октобра о Покрову пресвете Богородице окупи се неколико хиљада верника. У манастирској порти налази се извор за који се верује да исцељује болесне, а по легенди црква је подигнута на месту где се тринаестогодишњој девојчици 1898. године указала Богородица.
- Сваки пут кад пролазимо овуда, свратимо у манастир да се умијемо чудотворном водом – каже Драган Јоксимовић кога смо срели у малој цркви подигнутој 1934. године по благослову владике Николаја. – Кажу да се и данас овде дешавају чуда, има људи који тврде да су од ове свете воде прогледали и излечили се.
А чудо којем се мештани Мојсиња највише надају, можда и није тако немогуће – да овај крај достигне бар делић славе Свете Горе, са којом га пореде они који су га добро упознали.
Извор: србин.инфо