У време цара Максимијана ова света Потамијена, веома лепа девојка, беше робиња у једног развратног и сладострасног господара. Овај господар је често присиљаваше на срамно дело. Али пошто не могаде да је наведе на своје зло, он је, бесан од јарости, предаде градоначелнику Александрије, рекавши му: Ова млада девојка је моја робиња, али не пристаје на моје предлоге. Стога ти је ево предајем у руке да је ласкама или претњама склониш да пристане на моју жељу. Успеш ли у томе, уверавам те да ћу те достојно наградити. Ако пак она не пристане, онда је као хришћанку стави на муке, па је горком смрћу умори.

Да би је натерао да пристане на предлог свога господара, градоначелник стављаше Потамијену на разне муке. Али света Потамијена не пристајаше. Тада градоначелник одлучи да је баци у котао пун вреле смоле. Када смола стаде клокотати и кипети, немилосрдни судија предложи блаженој девици ово: Или иди, те се покори вољи свога господара, или знај, ја ћу наредити да те баце у овај котао. - А она одговори: Боже сачувај, никада неће постојати тако неправедан судија, који би ме приморао да се покорим сладострашћу.

Разјарени судија нареди да је свуку и баце у котао; а она подиже глас свој и рече: Заклињем те животом цара, кога се ти бојиш, ако си већ пресудио да ме тако мучиш, немој наређивати да ми свуку хаљине, него заповеди да ме постепено спуштају у кипећу смолу, да би ти могао видети какво ми је трпљење даровао Христос, кога ти не знаш.

Због заклетве градоначелник нареди да је постепено спуштају у кипећу смолу. И будући спуштена у котао постепено, у току три сата, светитељка се за све то време, жива и сагоревана, мољаше Богу, и издахну када јој смола покри главу. Сви пак присутни дивљаху се сили Христовој и трпљењу девојчином.

Пострадавши за Христа на такав начин, 304. године, ова блажена и славна победоносица оде на небо.