Поштовање матушке Марије (Гатчинске) почело је још за њеног живота, када су монахињи, прикованој уз кревет, у келију долазили људи разних сталежа из свих крајева тадашњег Совјетског Савеза. Људи који су долазили заустављали би становнике Гатчине с питањем: „Где овде живи света Марија?“ Међу посетиоцима су били и сељаци, и радници, и „бивши људи“ – племићи и свештеници, па чак и архијереји.
Свештеномученици митрополит Венијамин и митрополит Јосиф петроградски посећивали су матушку јер их је, за време окрутних прогона, разговор са њом крепио да издрже сва искушења. Људи, опхрвани тугом, жалошћу, депресијом и крајњим очајањем, након разговора са њом одлазили су препорођени пронашавши снагу, оптимизам и решења за своје проблеме. Свако је проналазио утеху, осећао олакшање од свог бола и туге. Према сведочењу очевидаца, од праведнице су сви одлазили као да су добили крила, озарених лица, пуних наде, ширили руке ослобођени душевног терета. Подвиг монахиње, која је мирно подносила несносне болове, био је пример подржавања, крепио у вери, давао наду онима који су од очајања посустали…
Народ је хрлио ка Марији као према свећи која стално гори и греје изранављена срца. Била је ослонац за утучене и изморене страховима, страдалнике у мраку безбожности крвавог комунистичког режима…
Матушкина келија је била веома оскудно намештена. У њој је било много икона, а стално су горела кандила и свеће, што јој је доносило мир и како-тако подсећало на цркву. Иако јој је са сваким наступајућим даном било све теже и теже, иако су болови постајали све јачи, налази снаге да, трпећи бол, прими све којима је потребна утеха.
Па, којим је то речима матушка тешила оне који су јој се обраћали? Ево једног примера: писмо послато оцу Петру Белавском на Соловку од 22. фебруара 1931. године, које је мати издиктирала: „…Зашто се чудиш што ти се мења расположење? Погледај ово прекрасно небо… Оно је сада чисто и плаво, али, види, појављују се огромни бели облаци као да су се белоснежне грудве приковале за небески свод. И, ево, све се то претвара у беле, нежне облаке. И одједном се појављују црни облаци бакарног одсјаја, који ће врло брзо да се згусну. Природа постаје мрачна и све живо се узнемири, јер облак притиска мозак и стеже срце. Међутим, ево, диже се ветар, загрми гром и поче јака киша; небо се разведри, помоли сунце, ваздух се прочисти, настаде пријатна свежина, све замириса, све оживи и човек се осоколи… Зар исто то не преживљаваш и ти, рођени, као и сви, а ни ја нисам изузетак? Када се после проливених суза очисти наше срце, на души постаје лако! О, како је много милости у Свемогућем! А, ни вас, на северу, срећа није напустила. Срећа је већ то што ви живите у природи. Природа је – рођена мајка која нас васпитава, теши и радује. Дух дише свуда, а ни један дан није прошао да те нисмо поменули…“
Професор Иван Дандрејев посетио је мати Марију у марту месецу 1927. године. „Док сам у предсобљу чекао да дође мој ред, разгледао сам бројне фотографије. За око су ми нарочито запале фотографије митрополита Венијамина, новомученика петроградског, и митрополита Јосифа, који је убрзо постао вођа јосифитског покрета. Митрополит Јосиф је матушки на слици написао дирљиву посвету наводећи велики одељак из свог дела „У Очевом загрљају“, док је Митрополит Венијамин кратко написао: „Дубоко поштованој страдалници, матушки Марији, која између многих уплаканих утеши и мене грешног“…
Имао сам прилику да присуствујем чудотворном исцелењу напаћених душа. Неки младић, очајан због хапшења и прогона свог оца свештеника, од матушке је отишао са осмехом одлучивши да прими чин ђакона. Једну младу жену опрхвану тугом, обасја радост и она одлучи да постане монахиња. Један старији човек који је неутешно патио због губитка сина, од матушке је отишао утешен и охрабрен. Нека старија жена која је дошла плачући, изашла је мирна и ободрена.
Кад уђох код матушке, рекох јој да имам нападе страшне депресије која понекад траје и по неколико недјеља, те никако не могу да нађем начина да је се ослободим.
„Депресија је духовни крст“, рекла је матушка. „Шаље се у помоћ онима који се кају, као и онима који не знају да се покају, односно онима који након покајања падају у пређашњи грех… Постоје само два лека која могу да лече крајњу душевну патњу. Човек мора де се научи да се каје и да донесе плодове покајања или, са смирењем, кротошћу, трпљењем и великом благодарношћу Господу да носимо тај духовни крст, своју патњу, сећајући се да Господ тежину ношења овог крста узима као плод покајања… Како само на крају наступа велика утеха кад човек схвати да је његова обесхрабреност уствари неприхваћен плод покајања, односно нека врста несвесног самокажњавања услед одсуства тражених плодова… Имао сам утисак да је неко овим матушкиним речима извршио хируршки захват на мојој души и одстранио духовни тумор… Изађох као потпуно други човек“, сећао се професор.
Није матушка имала само дар да утеши и да упути спасоносан савет. Била је и прозорљива. Овај духовни вид великој молитвеници дат је свише.
Водич дворца-музеја Зинаида Александровна Пугачова често помиње причу своје маме Олге: „Било ми је девет година када сам са мајком била код Марије Гатчинске. Дошле смо до куће близу Павловске цркве и попеле се на први спрат. У гостинској соби седело је много људи. Сви су чекали да буду примљени. Монахиња Марија је била непокретна и посетиоце је примала лежећи. Лице јој је било веома лепо, као да је исклесано од мермера. Госте је дочекала веома срдачно. У току разговора наговестила нам је страшну трагедију у нашој породици. Домаћина ће затворити у затвор, где ће и погинути. Са том девојчицом ћеш отпутовати веома далеко - у изгнанство. Од тада је прошло пет година. Једном ноћу у кућу упадоше непознати људи. Домаћина породице ухапсише и затворише. Касније се разјаснило да је погинуо док је још био иза решетака. Где је сахрањен ни до данас није разјашњено. Мене са ћерком одводе у изгнанство. Тако се остварило предсказање матушке Марије“.
Како би их поучила и умирила, овој Божијој изабраници долазили су поклоници из Петрограда, Москве и из најудаљенијих делова непрегледне Русије. У Маријној кући народ је од јутра до касно у ноћ чекао на пријем, изнемогао од тешке и мучне револуционарне епохе. Били су то богомољци разних година старости, положаја и образовања - од неписмених праља до универзитетских професора, од парохијана до архијереја.
Матушка Марија се познавала са многим свештенослужитељима. Од 1928-1929. године матушку Марију је посећивао архиепископ Димитрије (Љубимов). Бројне поклоничке фотографије, добијене на поклон од захвалних посетилаца, које су висиле на зидовима предсобља, постале су својеврсни летопис живота гатичанске праведнице: митрополити Венијамин и Јосиф даровали су јој своје фотографије са посветом. Свештеномученик митрополит Венијамин на фотографији поклоњеној матушки написао је: „Многопоштованој страдалници матушки Марији, која међу многим грешницима који пате, и мене грешног утеши“.
Према неизрецивим судбинама Божијим, тешки мученици често постају извор утехе другим људима. Таква је била и монахиња Марија. Она чак није могла ни да стоји, а камоли да хода, и све време је лежала у ковчежићу који је личио на сандук. На овој фотографији која се налази на крсту њеног гроба, сликали су је у том сандучићу. Своју болест је носила тако да је за њу основно занимање била Исусова молитва. Матушка Марија је стекла дар духовног расуђивања. Они који су је неговали телесно добијали су велику духовну радост.
Говорили су да ће се све испунити ако се мати Марија помоли.
„Мученице, мати Марија, моли Бога за нас“!