После многах гоњења на хришћане, вођених од стране идолопоклоничких царева и мучитеља, Црква Христова доби слободу у дане великога цара Константина и стаде у миру и тишини цветати. Међутим по дејству ђавола на њу би дигнуто ново гоњење, али сада не од идолопоклоника него од зловерних хришћана, који залуташе у јеретиштво. После смрти цара Константина, христохулна јерес Аријева веома ојача, најпре за царовања Константинова сина Констанција, па затим за царовања Валента; јер се оба ова цара држаху Аријева зловерја, и у време свога царовања силно гонише Цркву Христову.За владавине цара Валента и његовог злочестивог бешњења, када правоверне архијереје протериваху са њихових престола и на њихова места постављаху јеретике, у граду Едеси беше епископом Варсис, човек правоверан и свет, који имађаше дар исцељивати сваку болест по људима, и који се јуначки супроћаше Аријевој јереси. Не трпећи овог светог мужа злочестиви цар Валент га отера са престола и посла у заточење, најпре на острво Арад. Затим чувши да се мноштво народа стиче тамо к светом епископу и слуша његово правоверно учење, Валент га одасла одатле у египатски град Оксиринт. Но када се и ту свети епископ прочу чудесима и учитељством, Валент га и одатле посла у врло удаљени град, звани Фенон, у близини варвара, где овај светитељ и исповедник Христов и сконча блаженом смрћу. А на острву Араду одар који остаде после овог угодника Божјег даваше исцељење од болести: болесници, патили ма од каквих болести, чим би полежали мало на том одру, одмах оздрављаху, и ђавоимани се ослобаћаху од нечистих духова.Прогнавши таквог светог архијереја са престола цркве едеске, зловерни цар доведе на његово место вука, и по имену и по нарави: јер се тај лажни архијереј зваше Лупус, што значи вук. На тај начин уместо истинског пастира у стадо Христово уђе грабљиви вук у овчијој одећи архијерејства. Међутим правоверни народ едески, не хотећи да општи са тим лажним пастиром, јеретиком, који као "мрзост опустошења" (Мт. 24, 15) старешинује на месту светом - у цркви, излажаху ван града у поље, сабираху се на отвореном месту и тамо свршаваху службе Божје као у храму; јер ни један храм у граду не беше дат православнима већ сви беху затворени за њих, а најглавнијим храмовима господараху аријанци, по царевом наређењу.Догоди се једном да сам цар, путујући из Антиохије, дође у Едесу. Дознавши тамо да се православни хришћани гнушају зловерја аријанског и неће да опште са споменутим епископом Лупусом него беже од њега и сабирају се ван града на своје молитве, расрди се на епарха едеског Модеста што допушта народу да то ради, и удари по образу епарха, па му нареди да спреми наоружане војнике, и да сутрадан, када се народ по обичају свом скупи изван града на молитву, изведе на њих те војнике и растури скуп хришћана секући их и убијајући их.Епарх, иако доживе овакву срамоту од цара, ипак, штедећи невини народ, тајно обавести православне да сутра не излазе ван града и не скупе се на уобичајену молитву и богослужење, пошто је разјарени цар наредио да се против њих изведе наоружана војска и побије их. Но православни, чувши о томе, уместо да се уплаше, испунише се велике ревности, па уставши раном зором изађоше са својим женама и децом ван града на уобичајено место својих скупова, желећи да тамо сви положе душе своје за Господа Христа. А епарх, извршујући царево наређење, када се раздани крену ка том месту са наоружаним војницима као у рат. И када епарх беше код градске капије, угледа он неку жену где изађе из своје куће и у журби не затвори за собом врата: била је наврат-нанос одевена, носила је детенце на рукама, плакала је наглас и старала се да заобиђе његове војнике, хитајући ван града. Епарх нареди да је зауставе и приведу к њему. И зауставивши се сам, епарх је упита: Јадна жено, куда тако рано хиташ и тако страховито журиш? - Жена одговори: Журим у поље где се хришћани скупљају. - Епарх је упита: Зар ниси чула да ће тамо доћи епарх са војском и побити све које тамо нађе? - Жена одговори: Чула сам, па зато и журим да заједно с њима умрем за Христа. - Епарх је упита: А зашто носиш са собом то дете? - Жена одговори: Хоћу да се моје дете заједно са мном удостоји мучеништва.Чувши то епарх се удиви таквој готовости православних да умру за веру, и нареди војницима да се врате натраг, па оде к цару и рече му: Ако заповедиш да умрем, готов сам, али не могу извршити наређење које си ми издао. - И исприча епарх цару о жени са дететом, са каквим је усрђем хитала изван града у поље желећи мученичку смрт и себи и своме детету. Исто тако епарх обавести цара о готовости свега народа на смрт, јер сви православни са женама и децом беху спремни да умру за исповедање своје вере у Христа. - Немогуће је, говораше притом епарх, приморати едески народ на општење у вери са епископом, па макар их све до једнога побили. Но каква би корист била од тога? Јер они ће за своје јуначко страдање бити слављени од свих хришћана, а на нама ће вечито остати стид и срам.На тај начин епарх одврати цара од покоља народа; цар нареди да се народ више не злоставља, само да јереје, ђаконе и остале клирике који не опште са епископом аријанским, узимају на ислеђење.После тога епарх призва к себи сав духовни чин едески који се држао православља, и стаде их најпре кротко саветовати, да се покоре царевој наредби и почну општити са епископом Лупусом. При томе епарх рече: Крајње је безумље то да ви, којих није много, не слушате цара, па се чак и противите њему који влада тако многим земљама.Када епарх говораше ово, сви ћутаху. Онда се епарх обрати најстаријем презвитеру, по имену Евлогију, човеку старом, и упита га: Зашто ми не одговараш? - Евлогије одговори: Пошто говориш свима заједнички, ја се због тога не усуђујем предухитрити остале одговором својим. Но будеш ли мене лично питао о чему, ја ћу ти одговорити. - Епарх упита: Зашто се не причешћујеш с царем? - А блажени Евлогије, подсмевајући се јеретиковом питању, одговори: Зар је цар примио презвитерски чин, да бих се причешћивао с њим? - Испунивши се гњева, епарх укори светога старца и рече: О безумниче! Зашто се туђиш цареве вере и не општиш са онима који имају општење с царем?Тада сви са светим старцем Евлогијем исповедише своју православну веру у Христа, истинитога Бога, саприродног и савечног Оцу, и показаше да су готови душе своје положити за ово исповедање. Онда епарх, по царевом наређењу, узе осамдесет људи духовнога звања, метну их у окове и посла на заточење у Тракију.Када ове исповеднике Христове вођаху у прогонство, народ верних одасвуд из градова и села излажаше им у сусрет, указиваше им велике почасти и снабдеваше их свима што им беше потребно. Сазнавши за то, јеретици брзо послаше и обавестише цара, да се изгнаницима уместо бешчешћа указује велика част. Цар одмах нареди да изгнанике раздвоје и по двојицу шаљу на разне стране: у Тракију, у Арабију, у Египат, и у друге земље. Блажени старац Евлогије и с њим чесни презвитер Протоген бише одведени у тиваидски град Антиној, где хришћана беше мало а јелина који се клањају идолима - веома, веома много. Тамо свети презвитери проведоше не мало време, исцељиваху сваковрсне болести по људима призивањем имена Христова, и многе незнабошце приведоше хришћанској вери и светом крштењу.Када злочестиви цар Валент погину и скиптар источнога царства прими благочестиви Теодосије, аријанска јерес се постиде и умуче, и изнеможе сила и насилничка власт јеретика који гоњаху свету Цркву; а исповедници Христови што беху у прогонству, који се још налажаху у животу и не беху отишли ка Господу, добише слободу и вратише се сваки у своје отачаство, и православни архијереји примише своје престоле. Тада се и споменута два света презвитера, Евлогије и Протоген, вратише из заточења у Едесу; а правоверни хришћани одузеше од аријанаца своје цркве; и пошто свети Варсис већ беше отишао ка Господу за време свога прогонства, то Евлогије би постављен за епископа граду Едеси; Протоген пак постаде епископом месопотамском граду Карију. И обојица украшаваху Цркву Христову речју и животом до дана престављења свог. А ми због свију њих славимо Христа Бога Спаситеља нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек. Амин.