Свети отац наш Митрофан живљаше у време Константина Великог, првог цара - хришћанина. Он беше син Римљанина Дометија, човека царскога рода, јер Дометије беше брат римског цара Прова. Благоразуман, овај Дометије увиде обману и заблуду идолопоклонства, и уверивши се да је хришћанска вера права и истинита, он се одрече лажних богова и поверова у истинитог Бога - Господа нашег Исуса Христа. А пошто у то време беснијаше у Риму велико безбожје идолопоклоничко и свакодневно убијање многобројних невиних хришћана, Дометије напусти Рим и отпутова у Византију са два сина своја, Провом и Митрофаном. Тада у Византији беше епископ богоугодан и свети човек Тит: код њега се настани Дометије са својим синовима, учећи са вери Христовој и закону Господњем, и васпитавајући се у врлинском животу. Видећи да се Дометије свим срцем и свом душом приљубио Христу и пламеним духом служи Господу, епископ га уврсти у црквени клир, рукоположивши га за презвитера. А када се епископ Тит престави ка Господу, Дометије доби његов епископски престо. После кончине блаженог епископа Дометија, на епископски престо ступи његов син Пров. По престављењу пак Прова на архијерејски престо визинтијски би доведен овај свети Митрофан, син Дометијев а брат Провов.У то време цар Константин Велики допутова у Тракију и задржа се у Византији. Видевши ту светитеља Митрофана, он из разговора са њим увиде да је Митрофан велики угодник Божји; и дивећи се много његовом врлинском животу и мудрости, он га веома заволе. Но желећи да се наслађује његовим богоиадахнутим речима, цар га одведе са собом у Рим.Убрзо после тога у цара Константина се појави жеља да свој престо пренесе из Рима у Византију, јер му се ово место веома допадало, како због своје лепоте тако и због свог положаја. Налазећи се између Европе и Азије, на обали Босфорског мореуза који спаја Црно Море са Средоземним, ово дивно место је обиловало прекрасним путевима који су се стицали у њега и са сува и са мора, и притом је изобиловало разноврсним плодовима земаљским. Све је то утицало на цара Константина, те је одлучио да ту пренесе престо царевине. Нову престоницу цар украси дивним грађевинама и назва је Нови Рим. Но град се често, по имену свога оснивача, називао Константинопољ, а као престоница царева - Цариград. Преместивши престоницу царевине у Византију, цар Константин преведе тамо из Старога Рима и светог Митрофана, и назва га својим оцем, и издејствова му од светих Отаца Првог Васељенског Сабора назвање патријарха. И тако он би првим патријархом Константинопољским.У време Првог Васељенског Сабора (325. г.) свети Митрофан већ беше старац од 117 година, па не могавши због престарелости и телесне немоћи узети учешћа у пословима Саборским, он одреди за свога заменика свог хороепископа Александра, човека честитог, светог и старог, који беше много труда уложио око црквеног мира у Тракији и Илирији. Он на Сабору замењиваше свога патријарха Митрофана и бораше се против Арија.По завршетку овог Васељенског Сабора благочестиви цар Константин Велики замоли све саборске Оце, да заједно с њим пођу у Константинопољ и посете болесног патријарха Митрофана који се налазио на самртном одру. И једне недеље сви они са царем дођоше к патријарху Митрофану, и дуго разговараху с њим. Том приликом цар рече светитељу: Свечасни оче, видим да си изнемогао од старости и од болести, па те молим, реци нам, ко је достојан да буде твој наследник? Свети Митрофан радосна лица одговори цару: Заиста Дух Свети говори сада кроз твоја уста. Јер када пре седам дана размишљах о томе, Господ ми откри да ћу после десет дана отићи из овог света; а после мене ће доћи на престо мој саслужитељ Александар - ваистину достојан избора и дара Духа Светога; после пак Александра наследник престола биће Павле, који је сада чтец. - Затим, погледавши у божанственог Александра, патријарха Александријског, рече му: Брате, и ти ћеш после себе оставити изврсног наследника. - Па, узевши за руку архиђакона његовог Атанасија, изговори: Ево храброг војника Христовог; он ће наследити тебе; и он ће не само јуначки устати, заједно са мојим братом Александром, против аријанског безбожја, него ће и у велике подвиге ући, и њега, са срчаним Павлом, очекују многа страдања.Тако светитељ изрече ово пророчанство, и десет дана после откривења Господњег он сконча у миру 4. јуна 325. године, пошто поживе сто седамнаест година. А сада светитељ живи у бесконачном животу, стојећи пред престолом Великог Архијереја који је прошао небеса - Христа Спаса нашег, коме слава вавек, амин.