Свети Власије беше родом из Кесарије Кападокијске. Син врло богатих родитеља. Богатство њихово, које се састојало у стоци, он увећа. И од тог богатства он обилно дељаше милостињу сиромасима. А када настаде гоњење хришћана од стране јелина, тражаху и овог блаженог Власија, али га не нађоше. Због тога јелини претражише и пустиње и горе. Када за то дознаде храбри Христов борац, он се сам пријави гониоцима са толиком радошћу као да га зову на царску гозбу. Па још угости и изгрли своје гониоце и убице као добротворе и доброжелатеље.

Изведен на суд, и питан од намесника, он каза и име своје, и веру своју, и занимање своје. Одмах га распрострше по земљи, и бише сировим говеђим жилама. А Бог олакша његове патње, и исцели његове ране. Видевши то чудо, намесник то назва мађијом. Затим баци светитеља у казан пун кључале воде, наредивши да остане у њему пет дана. А Анђели Божји сиђоше, и храбраху мученика да се не боји, него да има смелости. Онда растурише ватру, и онемогућише да мученику нашкоди. А када после пет дана дођоше војници да изваде светитеља из казана, нађоше га жива где заједно са Анђелима пева. Стога сви ови војници одмах изјавише да су хришћани.

Када за то сазнаде намесник, он посла друге војнике да изваде мученика из казана. И они, дошавши, објавише да су хришћани. Затим сам намесник лично оде тамо, и виде светитеља у казану пуном воде. Али помисли да се вода охладила. Стога нареди да му донесу од те воде да се умије. И чим то уради, одмах ослепе бедник. И чим ослепе, испусти и своју погану душу. A Христов мученик оном водом крсти све војнике који вероваше у име Свете Тројице. Затим отиде до обора где је била његова стока; поучи своју мајку и своје рођаке свему што им је потребно за спасење, и тако предаде душу своју у руке Божје. А који год беху крај њега при његовој блаженој кончини, видеше свету душу његову где изиђе из тела као бела и светла голубица и одлете на небо. Свето пак тело његово сахранише на том истом месту. А његов пастирски штап, пободен у земљу, процвета и разви се у велико дрво, и гранама својим покриваше олтар цркве, подигнуте над моштима мучениковим.