Као хришћани, ови свети мученици беху истјазавани од игемона Максима, па у тамницу бачени. После двадесет дана изведоше их из тамнице, па их понова примораваху да се одрекну Христа. Но они то одбише. Зато их стругоше железним ноктима, па о дрва вешаше, па усијаним гвожђем жегоше, па свећама палише, па онда скидоше и на жеравицу положише, па их моткама тукоше, па им преко рана со и оцат излише, па им ране оштрим четкама трљаше, па им камењем уста и вилице поломише. А жена светог Никандра, која све то посматраше, сокољаше свога мужа да истраје у мукама. Жена пак светог Маркијана чињаше сасвим супротно: она плакаше и показиваше мужу њихово детенце, те мученику потресе душу. И мученик, узевши дете, подиже очи к небу и рече: Господе, ако хоћеш, старај се о овом детету! - Па пољубивши дете, продужи путем мучеништва. После тога светим јунацима ножем одсекоше језике, па им напослетку свете главе одрубише.