Свети Никита родио се у Пафлагонији од побожних и богољубивих родитеља, који беху даљни сродници царице Теодоре, жене цара Теофила иконоборца. Као дете он би дат у школу, и изучи књигу; а кад му би седамнаест година он оде у Цариград. У то време на царском престолу бејаше супруга умрлог цара Лава IV Ирина и њен малолетни син Константин. Примљен у царски двор на службу, Никита убрзо постаде управник двора, и доби звање патриција. Затим би постављен за војног старешину, војводу на Сицилији. Од детињства свог живећи богоугодно Никита, иако на високом положају, осети сву таштину и ништавност световних звања и блага и хтеде да се замонаши. Али га у томе спречише цар Никифор и његов син Ставрикије, јер они, високо ценећи Никитине заслуге за државу, не хтедоше га ослободити дужности у манастир. А када после њих на престо ступи Михаило Рангава, Никита с тешком муком измоли од њега дозволу да остави службу и да се замонаши. Цар му даде дозволу с тим да Никита не иде ван престонице Цариграда, него да буде у манастиру Хрисоники код Златних Врата. У то време Никита имађаше педесет година. И остаде преподобни Никита у том манастиру све до царовања Лава Јерменина иконоборца.
Када свети Никита виде каквом се руглу предају свете иконе од безаконог цара иконоборца, он напусти Цариград и оде у манастир у близини Цариграда, и тамо ступи као најпростији монах; и провођаше време у посту и трудовима. Међутим неки иконоборци, дознавши да преподобни Никита има Спаситељеву икону, набављену из Рима, известише о томе цара, Цар посла к преподобном Никити чиновнике, да га претњама и застрашивањем приморају да им да икону. Али свети Никита одлучно одби да им да икону. При томе им рече: Та икона није моја него Божија, и као светиња она се чува са другим црквеним драгоценостима. - Тада цареви изасланици пронађоше монаха који им каза где се налази света икона. И ушавши у цркву, они узеше свету икону, и бестидно јој се наругаше. Видећи тако богохулство, светитеља обузе силна туга. Цареви пак изасланици, одлазећи, строго наредише преподобном Никити да се никуда не миче из манастира.
Доцније, када на царски престо ступи други иконоборачки цар - Теофил, к преподобноме Никити би послан од стране цара неки дворјанин Теодосије, који пред свима рече преподобноме: Цар ти наређује преко мене: да признаш патријарха Антонија и да се не клањаш иконама; у противном, одмах ћеш бити послат у прогонство. - Но светитељ на то одговори: Нећу никада престати да се клањам икони Христа Бога мог; а Антонија, док је у мени читав и здрав ум, нећу назвати патријархом него прељубочинцем и злочинцем. А ти, терај ме у прогонство, закољи ме, и какво год хоћеш зло учини ми!
И тог часа свети Никита би истеран из манастира. Захваливши Богу, свети исповедник узе са собом тројицу од братије, и оде у друго, оближње место, и тамо проведе Свету Четрдесетницу, и све до Тројичина дана. После тога отиде одатле у Пантихион. Но пошто изиђе заповест од цара да нико не сме примати оне хришћане који се склањају и беже због поштовања светих икона, свети Никита отиде на једно острво. Али и тамо не имађаше мира, јер навалише Агарјани. Тада му неки роћак његов Никола предложи да иде у место звано Силопа, и тамо се склони. Преподобни оде тамо. Али после кратког времена иконоборци му послаше поруку: или да се придружи њима, или да напусти то место. - Преподобни напусти Силопу и отиде у Катисију. Тамо нађе једно згодно местанце, купи га и подиже на њему цркву у име Светих Архангела. И проведе тамо доста времена, заједно са братијом што беху с њим, живећи добро и богоугодно. Напослетку оде у један приморски манастир, и живећи тамо многа чудеса сатвори. Тамо провиде смрт своју и одлазак свој к Богу; и поучивши монахе и пожелевши им све што је на спасење, отиде ка Господу, у својих седамдесет пет година. Како за живота, тако и по смрти, свети Никита учини многа чудеса.