ОВАЈ славни мученик Христов Мирон беше из Мега Кастрарита; син побожних и благородних родитеља. Измалена он беше благе нарави, миран, чедан, велики љубитељ девствености и целомудрија. Једном речју, он беше млад по узрасту, али стар по мудрости. Притом Мирон беше врло леп и мио младић. Он изучи кројачки занат; и као радник беше одличан и веома уредан. Његови суседи Агарјани много су желели да се друже и разговарају с њим, али он је то избегавао и седео у својој радњи озбиљно и тихо радећи свој посао. Но иза те своје жеље Агарјани су имали потајну намеру: да наговоре Мирона да се одрекне вере Христове и да се потурчи. И једнога дана ови проклетници шта смислише? Нађоше једно дете, Турче, и наговорише га да каже да га је младић Мирон присилио на срамни грех. Изневши овакву клевету против чедног младића, Турци са великим бесом дохватише Мирона и одведоше пред судију, вичући и лажно сведочећи како је Мирон тобож силовао турско дете. Судија упита Мирона је ли истина што ови сведоче. Свети младић одговори да га они неправедно и лажно оптужују, и да он не само није учинио такво дело, него му тако нешто ни на памет није пало. Тада клеветници скочише на ноге халачући да је он то заиста учинио, да треба или да се потурчи, и на тај начин окаје свој грех, или да буде погубљен. Судија и сам пристаде на овај захтев, и рече светом младићу: или да се потурчи, или да прими смрт. А Христов мученик неустрашиво одговори: Никада се вере своје и имена Христова одрећи нећу; напротив, готов сам да примим безброј мука ради љубави Христове. Хришћанин сам се родио, и хришћанин хоћу да умрем. - Чувши то, судија нареди те мученику ударише много батина. Затим га баци у тамницу, до поновног ислећења. А мученик све то подношаше јуначки, без икаквог страха, и лице му се ни најмање не промени.

Када мученик би поново изведен пред судију, исти сведоци сведочише поново исту лаж. Судија онда стаде обећавати мученику велике почасти и многе дарове, ако га послуша и потурчи се. Не послуша ли га, онда ће га предати на најљућу и најсрамнију смрт. Међутим мученик Христов остаде несавитљив, и гласно и јасно и надаље изјављиваше: Веру своју не мењам, већ хоћу да умрем хришћанин. - Тада судија, видећи да је мученик непоколебљив у својој вери, изрече смртну пресуду против њега.

Воћен на губилиште које се налазило изван Кастра, мученик које год хришћане среташе путем, све их поздрављаше и свима говораше: Простите ми, браћо! и Бог нека вам прости - Међутим позади мученика иђаше и његов отац који плакаше и кукаше за сином својим. Када стигоше на губилиште, мученик замоли те му допустише да се састане са оцем својим. Пришавши оцу, он паде пред њим грлећи му ноге; затим му пољуби руку и узе благослов од њега; и утеши га да не жали због његове смрти, пошто умире лажно оклеветан и неправедна осуђен. Онда се врати к џелатима и рече им да изврше наређење. Џелати му ставише омчу око врата и обесише га.

И тако блажени Мирон прими бесмртни венац мучеништва. И док мученик наредне ноћи још висијаше на вешалима, стражари Турци својим очима видеше где божанска светлост сиђе с неба на мучениково тело. И сами ови стражари испричаше то многима. А хришћани, чувши то, прославише Бога који прославља светитеље Своје. Нека се човекољубљем и благодаћу Божјом на молитве светог новомученика Мирона удостојимо и ми Царства небеског. Амин.