Новомученик Христов беше на служби код једног аге, у кога отац његов беше надзорник имања. Једном Николај оде у Магнезију, носећи на ногама турску обућу. У Магнезији га због тога изведоше на суд. Судија захтеваше од њега да се потурчи, пошто носи турску обућу. Николај не хте ни да чује. Зато га судија изби, што мученик с радошћу отрпе. После тога судија му по други пут стаде предлагати, и то благо и кротко, да се потурчи, ако жели да га више не ставља на муке. А мученик, храбрије него први пут, одговори судији: Знај, судијо, немогуће је да се ја одрекнем вере своје, па ме ти не само моткама тукао, него ме и на најужаснију смрт предао.
Тада судија, бесан од гњева, нареди те мученика још страховитије тукоше. И после тога му стаде обећавати велика звања и многе дарове. Но мученик Христов, иако врло млад, не жалећи што ће оставити родитеље, браћу и вереницу, поступи као да је изнад тела и крви, и неустрашиво рече судији: Пред мојим очима је смрт, судијо, али се ја нећу одрећи вере своје, и нема муке којом ме ти можеш приморати да се ја икада одрекнем своје вере.
Чувши то, судија по трећи пут нареди да мученика бездушно бију. После тога судија опет покуша на разне веште и лукаве начине да мученика приволи да се потурчи. На то мученик што је могао гласније узвикну: Немогуће је да се ја икада одрекнем Христа Господа мог.
Видећи чврсту и непоколебљиву веру мученикову, звероподобни судија нареди те по четврти пут жестоко бише мученика, најпре по леђима; затим га окренуше, и немилосрдно тукоше по стомаку, тако да блажени страдалник беше полумртав. И таквог га бацише у једну тескобну и мрачну тамницу. У тамници, када дође к себи, свети мученик од све душе благодараше Господу што га удостоји страдати за свето име Његово. И после три дана блажени христољубац предаде свету душу своју у руке Богу, од кога доби неувенљиви и блистави венац мучеништва. И сада са светим Мученицима вечито слави јединог истинитог Бога и Господа Исуса Христа, који молитвама светог новомученика Николаја нека и нас удостоји свог Царства небеског. Амин.