Ђаво се са грчког дословце преводи као «клеветник», а клевета је намерно стварање извесне лажне стварности. Дакле, сатана је први изумитељ лажне, виртуелне реалности. ''Циљ технологија виртуелних реалности јесте стварање лажног света, - истиче јеромонах Анатолије (Берестов), али кад у човековој свести ови лажни светови постану стварни човек једноставно не може да изађе на крај с њиховом поделом и лако може доћи до раздвајања личности или чак до деперсонализације. У сваком случају, треба да имамо на уму ову велику опасност по човечанство коју доносе технологије света виртуелних, односно лажних реалности. А отац лажи је ђаво.''

Виртуелна реалност прети да човеку замени стварну реалност. Човек ће више волети да живи у «реалности» у којој ће се осећати као господар ситуације. У суштини, то је избор небића, као код палих анђела. Енглески историчар Елен Шоултер у вези са очекиваним нечувеним развојем технологија виртуелне реалности претпоставља да ће будуће генерације постати жртве «нових параноја, нових хистерија и нових болести, које пре свега погађају његову уобразиљу».

Најстрашније је то што виртуелном реалношћу пали духови покушавају да потпуно потисну из живота човечанства духовну стварност. Они желе да се обезличени људи потпуно лишени Богом дане слободе, прихватајући слике које им намеће систем налазе у «базену» виртуелне реалности, потпуно заборавивши на Бога, на реалну стварност и духовни свет.

Јер за духовног човека духовни свет поседује већу реалност него свет ствари, а телесном човеку духовни свет изгледа као свет привида, празних фантазија и илузија. Да би човек видео духовни свет и правилно општио с њим потребан је морални рад на себи, а да би се погрузио у демонски свет лажно-виртуелне реалности савременом човеку је довољно да притисне дугме или тастер. Човек покушава да виртуелном реалношћу испуни духовну празнину у својој души.

Утицај екрана је претежно усмерен на способност маштања, на сферу уобразиље, коју су свети оци увек називали главним каналом за приступ палих духова човековој души. Јер и греховне помисли, и маштања који нам долазе од ђавола су такође лажна, виртуелна реалност. И православно хришћанство упозорава на опасност од маштања.

Ево, на пример, упозорења из животописа Старца Силуана Атонског: ''Свет људске воље и уобразиље је свет «привида» истине. Овај свет је заједнички за човека и пале демоне и зато је уобразиља проводник демонске енергије. И демонски ликови, и ликови које ствара сам човек, могу да утичу на људе, мењајући њихов облик и преображавјући их, али је притом једно неизбежно: сваки лик који ствара сам човек или који му сугеришу демони, а који душа прима, извртаће духовни образ човека који је створен по Божијем образу и подобију.''

Искуство православних подвижника сведочи о томе да борба са уобразиљом заузима једно од главних места у духовној борби. У књизи светог Никодима Светогорца «Невидљива борба», између осталог, читамо: ''Уобразиља је сила душе која по својој природи нема способност да борави у области једињења с Богом... Човекоубица ђаво, као што је сам пао услед тога што је маштао о једнакости Богу, довео је Адама дотле да је овај почео да сања својим разумом о једнакости с Богом и пао је услед таквог свог маштања; и због тога је из оног мисаоног, равноанђеоског, чистог и разумног живота свргнут у чулни, сложени, разноврсни живот погружен у слике и маштања.

Занимљиво је то да свети оци ђавола називају «живописцем», «многоликом змијом», «фантазером» и другим сличним именима. И сфера уобразиље се у светоотачком предању назива мостом преко којег пали духови пролазе у душу, мешају се с њом и чине је обитавалиштем злих помисли и разноразних нечистих страсти, како душевних, тако и телесних.

''Пошто је отац лажи, он (сатана) ће преко лажних дејстава варати уозбразиљу,'' - наводи светитељ Кирил Јерусалимски («Поуке за оглашавање», 15). И преподобни Јефрем Сиријски у својој «Беседи на долазак Господњи, на крај света и на антихристов долазак» истиче да ће ''бити много маштања која ће учинити звер», и сама знамења назива «измаштаним''. Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) је отворено говорио да ће лажна знамења и чуда ''највише деловати на чуло вида, очаравајући и обмањујући га''

Виртуелна реалност у највећој мери и јесте обмана чула вида. ''Неће схватити људи, - писао је светитељ Игњатије, - да његова (антихристова) чуда немају никакав добар и разуман циљ и никакав одређени значај, да су туђа истини, да су препуна лажи, да су чудовишна, свезлобна глума лишена смисла, која покушава да зачуди, да доведе у недоумицу и самозаборав, да намами, превари, да заведе чарима празног и глупог ефекта''.

Као јарка илустрација овога послужиће догађај који је испричао Изјаслав Адливанкин, психолог, шеф Мисионарског одељења Душепопечитељског првославног центра «Свети Јован Кронштатски»: ''Желим да поменем једног дечака који је код нас у центар довежен из Новосибирска. У кући је све већ било покрадено, све своје време је посвећивао компјутерским играма. Његов једини задатак у животу је било да украде негде новац и да га однесе у компјутерски клуб.

Ево шта је рекао овај пубертетлија. Прво се играо на компјутеру по пет сати дневно, затим по шест, по десет. А онда је потпуно престао да спава и стално се играо. Одлазио је у салон док не би потрошио новац и није се померао с места. Тако је могао да проведе по двадесет сати, по читав дан и читаву ноћ. Није спавао, није јео. И у извесном тренутку се десила чудна ствар: компјутер се за њега одједном претворио у некаквог одвратног створа, из њега су искочиле руке, ухватиле су га и увукле унутра.

Дечак је ово толико веродостојно описивао да нисмо имали сумње: угледао је страшан духовни простор који се отворио пред њим. Иако је то ужаснуло дете, оно није престало да игра. Виђење се понављало неколико пута и на крају је дошао код нас пошто није имао снаге да сам остави компјутерске игре, али схватајући већ колико је то погубно. Дечак није био психички болестан, лекари су дошли до закључка да није била у питању било каква психијатрија. Затим, то није појединачан случај оваквих прича. И шта је ту толико невероватно са хришћанске тачке гледишта? Јер знамо да у духовном свету делују разумне духовне силе. Тесно општење с техногеним системом, испуњеним негативним информацијама толико је истанчало његов психички и духовни доживљај да су неки «житељи» компјутерског света (о чијој природи можемо судити на основу «етике» компјутерских игара) добили могућност да му се «открију».''

Али проблеме у овој области не осећају само људи далеки од Цркве, већ и монаси. Једном атонском монаху се десила следећа ствар. Манастир у којем се он подвизава добио је на поклон компјутерску технику. Пошто је био делатељ Исусове молитве следећег дана након рада на компјутеру рекао је да му молитва није ишла док је радио. Не само то, његова молитва је још увек сува. Био је духовно исцрпљен.

Други случај се десио абхаском пустињаку. Након што је неко време живео у горама под руководством духовника и често се причешћивао због неких послова је дошао у Сухуми. Пошто је требало да нађе неку информацију на интернету отишао је у интернет-клуб. За време краткотрајног рада на компјутеру доживео је снажан духовни ударац од којег је изгубио свест. Такође, атонски схиигуман је говорио о свом духовном сину, архимандриту, који је почео да пише на компјутеру богословску дисертацију и «заглибио» се у виртуелном свету.

У православним медицинско-социјалним рехабилитационим центрима има много случајева потпуног излечења од зависности од дроге, као и повратка у Православље из различитих секти, између осталог, и отворено сатанистичких. Али нема ниједног случаја потпуног ослобађања од виртуелне зависности.

Андреј Непша