Ваистину преподобни Варадат бејаше из града Антиохије. Пошто заволе усамљенички и философски (φιλοσοφον = подвижнички) живот, он се најпре затвори у једну малу келију. Одатле пак отиде на једну врло високу стеновиту гору. Ту направи од дрвета један ковчег тако мали, да му се цело тело није могло сместити. Осим тога даске нису биле добро узглобљене, а поклопац је био као решетка, те је преподобног и киша тукла и жега сунчана пекла. Пошто проведе много година у тако мучном животу он, по савету тадашњег блаженог архиепископа антиохијског господина Теодота (418-427), напусти то место. Но, иако напусти то место, он и надаље непрестано се мољаше Богу, пружајући руке своје к небу и славећи Бога. Био је одевен у једну кожу; њоме је увио цело тело, а пробушио мале рупице за очи и уста, како би могао гледати и дисати.

Сва ова себемучења подношаше преподобни, иако му тело бејаше слабо и болесно. Јер, горећи божанском љубављу и жарком ревношћу, он примораваше тело своје на труд и напор који су били сврх његових моћи. И он се налажаше на самом врху врлине. Имао је смирен ум, јер је као паметан човек знао какву штету наноси човеку горд ум.

Пошто на такав начин поживе, блажени Варадат у миру пређе ка Господу. Његово житије написа блажени Теодорит Кирски ("Филотеос Историја", 27).