Преподонби Геронтије беше игуман манастира у Светој Гори званог Вулевтирион. Но пошто тај манастир беше на морској обали и варвари га често пљачкаху, монаси га напустише и попеше се на узвишенија места Атонске Горе, по стенама и пећинама. Када касније престадоше ове најезде и пљачке, монаси се почеше враћати, али не у свој манастир који беше запустео, него на ону стрмину где се данас налази скит Свете Ане. Ту беше изобилан извор свеже воде, те они подигоше себи колибице и остало што беше најнужније за живот.

Преподобни пак овај старац Геронтије, желећи мирнији и повученији живот, остаде са једним својим послушником на врху овога Скита и ту подиже храм у спомен Светог Великомученика Пантелејмона који и данас постоји. На тај начин овај преподобни би први оснивач овог скита Свете Ане, који затим показа многе светилнике подвижништва и мучеништва.

Ученик старца Геронтија, који се мучаше да одоздо доноси воду на врх, жаљаше се старцу и мољаше га да сићу ниже. А старац му одговараше: Претрпи се још мало, па ћеш видети богату награду Божју за то. Не престајмо полагати наду нашу на Пресвету Владичицу Богородицу, Која је Заштитница читаве ове Свете Горе и Она ће нам све на добро уредити. И заиста, на молитве старчеве, Пресвета Богомати јави се једне ноћи старцу и откри му место где треба мало закопати и одмах ће се појавити извор воде. Тако заиста и би. Јер ујутру, када старац и ученик пођоше до указаног места и мало закопаше, одмах потече жива вода, бистра и лековита. Обојица захвалише Богоматери на овако великом дару. Но после неког времена ученик стаде садити около дрвеће и заливати га том водом, а тако исто и прати њоме своје рубље. Тада вода наједном пресахну и извор пресуши. Ово веома ожалости старца и он се са сузама опет мољаше Пресветој Владичици. На топле молитве светог Геронтија поново се јави Пресвета и укори их што су воду употребљавали не само за пиће него и за друге некорисне ствари. А онда им поново рече да ће вода опет протећи, али да је више не злоупотребљавају, него само за пиће да буде људима и стоци.

Тако заиста и би, само што воде више не беше у изобиљу, него само до три педља, као што се и до данас види. Зато од тада оци ову воду назваше агиазма, тј. света водица. Старац пак Геронтије, поживевши богоугодно до дубоке старости, престави се у миру.