Монах у лаври светог Атанасија у Светој Гори. Такође засијао својим подвижничким животом, и био чувен као појац. Једном због дивно отпеване песме "О Тебје радујетсја" ...за време свете Литургије, јавила му се у сну Пресвета Богомајка, дала му златник и рекла: "Прими награду за своје певање. Много ти благодарим за твоју песму у част Моју". - Овај златник је одмах био обешен на светој икони Богородице у светој лаври.
Преподобни Григорије Подвизавао се у 14. веку.
Свети Григорије се подвизавао у Ватопеду крај чувеног старца Никодима, који га је научио највећој истинској мудрости - како преводити заповести Божије и јеванђељске врлине у дело, тј. како их оживотворити у самоме себи. Већ после две године проведене код овога старца, свети Григорије бива удостојен божанског јављања. Када је једном био на молитви, јавио му се у великој светлости свети апостол Јован Богослов, питајући младог монаха: ,,Зашто ти молећи се Богу сваки пут стално понављаш Просвети моју таму! Просвети моју таму!"? А Григорије му је одговорио: ,,А шта бих друго тражио?" Тада му је ап. Јован одговорио да ће он, по вољи Пресвете Богородице, бити његов непрестани заштитник и путовођа на томе путу Григоријевог изласка из таме у светлост.
Познато је да је управо свети Јован Богослов - богослов светлости, а управо се у његовом Јеванђељу Христос назива великом Светлошћу, Која просветљава овај свет.
После тога небеског виђења, свети Григорије проводи још три године у послушању своме старцу, а пошто се он упокојио, он одлази у Велику лавру светог Атанасија (основана и утемељена 1060. год.). У Великој лаври, свети Григорије, тада већ познати подвижник (могло би изгледати чудно) добија послушање да служи братији за трпезом и да буде појац у цркви. Свети Григорије је то послушање мудро искористио како би се изборио са својим телесним страстима, сном итд, достигавши тако стање јеванђељског бестрашћа и чистоте. Својим подвизима, Григорије врло брзо стиче углед код осталих монаха, а он, да би избегао људску славу, одлучује да се повуче у скит звани Глосија, тј. у пустињу.
Ту у пустињи под руководством богомудрог старца Григорија, он наставља свој подвиг духовног усавршавања, бавећи се непрестаном умно-срдачном молитвом и богатећи се љубављу према Богу. Већ у то време, Бог га, као свој изабрани и смирени сасуд, прославља изузетним даровима духовног созерцања, умне молитве, дара суза, чудотворства...
"Господе, просвети таму моју" (Сабране беседе) - Свети Григорије Палама
51. Беседа
О томе да је непрекидно обраћање Богу путем молитве и псалмопојања темељ и залог сваког добра и удаљавање и избављење од сваког зла и сваке тешкоће
1. Размишљајући и расуђујући о мноштву и величини Божијих дарова, као и о томе да нико не поседује ништа чиме би му могао достојно узвратити, Давид каже: Шта ћу узвратити Господу за све што ми је дао (Пс. 115; 2). Очигледно је, међутим, да се обраћа непажљивима, јер пророк на овом месту не спомиње оне дарове који су постојали до човековог рођења него дарове који су човеку од Бога даровани после рођења. Какви су то дарови који су постојали и пре рођења, односно пре човековог стварања? Небо, земља, сав чувствени свет па и све надземаљско устројено је ради нас. Све оно што је постојало пре рођења сваког човека, што је ради нас створено из небића, било је човекољубиво приуготовљено. Због тога се непосредно даје сваком човеку који дође у овај свет, ради његовог опстанка и наслађивања, при чему то није награда или плата, него се уистину даје као дар умешног и штедрог Дародавца који даје савршене дарове. Шта ли имаш што ниси примио, каже Павле (1. Кор. 4; 7). Ко њему (Бо1у) претходно даде, да му буде враћено (Рим. 11; 35). Остављајући по страни све томе слично и тако велико, односно свет и све земаљско и надземаљско, (јер нисмо у стању да за све то узвратимо нашем Творцу) пророк (Давид) има у виду само оне дарове које смо од Бога добили након рођења и бива у недоумици како бисмо на то могли да узвратимо.
2. Какви су то дарови које смо добили након свог рођења и на које, како каже пророк, морамо да узвратимо? Када човек позна Онога Који га је привео у биће и све због њега створио, прославља Бога и узноси се према Њему својом вером и делима, а то и јесте нека врста узвраћања и давања Богу. Као непресушни и неисцрпни извор благодати, Бог вишеструко прославља оне који Њега прослављају и умножава првобитна доброчинства за оне који их примају са доличном захвалношћу, што представља (узвратни) дар човеку. Они који то примају са своје стране узвраћају доличном захвалношћу, израженом речима и делима. На тај начин много пута долази до узајамних узвраћања људима од стране Бога, а Богу од стране људи који Му угађају. Тако се Авраам, по творевини познавши Творца и одавши Богу поштовање и славу, удостојио да чује божански глас и обећање: Иди из земље своје и од рода својега и из дома оца својега у земљу коју ћу ти Ја показати. И учинићу од тебе велик народ, и благословићу те, и име твоје прославићу, и ти ћеш бити благослов.Благосиљаћу оне који тебе узблагосиљају, и проклећу оне који тебе успроклињу, и у теби ће бити благословена сва племена на земљи (1. Мојс. 12; 1-3).
3. Те речи и то обећање били су дакле, награда којом је Бог узвратио Аврааму за прослављање које Авраам подарио Богу. Он је опет Богу узвратио послушањем на делу, због чега је поново од Њега чуо: Угађај Ми и буди непорочан, и учинићу завет између Себе и тебе и семена твога и врло ћу те умножити (1. Мојс. 17; 1-2, по Септуагинти). Која би реч сажето могла да обухвати узајамна давања каква су затим уследила, Авраамова узвраћања Богу кроз веру, речи и дела и Божија јављања Авраму, Његова обећања и доброчинства? Овде пршадају и она велика чудесна дела, и закон, и пророци, и царски род, па и Сам Христос, Цар над царевима и Господар над господарима. Они што то разматрају могли би приметити да се то не односи само на Авраама него на све оне који су угодили Богу, иако се остварује посредством других дела и сагласно времену и животу богоугодника.
4. Испитујући своје награде, Давид је сагледао оно што је било пре њега (јер је и то било због њега) и познао да су превагнула огромна доброчинства Божија као и да су Божија доброчинства према нама потпуна, док оно што ми дајемо Богу није ништа што би се са тим могли упоредити, због чега је ускликнуо: Шта ћу узвратити Господу за све што мије дао (Пс.115;2)? Не нашавши ништа друго да принесе Богу осим признања да је претходно од Њега примио милости и молбе да их прима и убудуће, он додаје следеће: Чашу спасења примићу и име Господње призваћу (Пс. 115; 4). То, међутим, није награда, уколико он задобија и моли да задобије, мада сам ништа не даје јер је од цара добио дар и ничице пао пред Њега, а затим моли и за други дар. Тиме он, међутим, не узвраћа цару за примљени дар. "Чашом спасења" он назива изливање благодарности Богу за своје спасење. Будући да је био пророк и да је предсказивао у Духу, да је предвиђао будућност и био близак ономе што је својствено благодати, за самога себе везује оно што се односи на нас, сматрајући се нашим праоцем по вери и каже: Чашу спасења примићу и име Господње призваћу. Тиме предсказује нашу божанствену причасност тајинственој чаши и заједницу са њом чиме задобијамо одважност пред Богом, а њеним посредством и спасење.
5. Ако за доброчинства Божија немамо чиме другим да узвратимо осим да поново призовемо Бога, чиме ћемо онда надокнадити када сагрешимо у односу на Њега и постанемо криви пред Њим? Ми, наравно, немамо ништа. Ако и учинимо нешто добро, што смо били дужни да чинимо и пре сагрешења, не преостаје нам ништа што би било довољно за враћање дуга. Тако нам ни за исцељење грехова који су у нама не преостаје ништа друго осим да прослављамо Његову неупоредиву дуготрпељивост и да призивамо Његово божанско милосрђе.
6. Због чега вам сада говорим о томе? Иако немамо ништа да принесемо Богу ни за она добра која нам је учинио, ни за оно чиме смо Га ражалостили, немарни смо и да Га славословимо и да Му се молимо. Сада видим цркву пуну сабраног народа, па се и сам испуњавам радошћу. Сећам се, међутим, протеклог времена, када је било доба сабирања лозе (то вам не говорим зато да бих вас прекоревао него зато да бих вас уразумио). Било је, кажем, доба сабирања лозе и црква Божија је у великој мери оскудевала у сабранима на приношење усрдног мољења и славословља Богу. Многи су тада преспавали читаве ноћи па и саме дане Господње овог периода (тј. недеље, грч. ???????, дан Господњи), која је због тога и названа по Господу да бисмо се у те дане, уздржавајући се од уживања, избегавајући житејске послове и не бавећи се ничим житејским, посветили молитвама Богу и славословљима. Како то да нам сваке године рађају плодови? Зар то није од Бога?
7. Када је пак наступило време сабирања и наслађивања, доликовало је да умножимо наша славословљења Бога. Ми смо их пак, поступајући рђаво и неправедно, умањили и запоставили. Због чега вам сада говорим о томе? Због тога што се многи и пре и после сабирања лозе буде за недељна јутарња богослужења, али међу онима што су се овде окупили, постоји и неколицина оних који, може се рећи, већи део времена посвећују међусобним разговорима него молитвама и славословљењу Бога. Многи већу пажњу поклањају трговини него (свештеним) речима, купопродаји него учењу богонадахнутог Писма и на тај начин храм постаје тржница а не "дом молитве", односно "дом Божији" постаје "дом трговине" (Јн. 2; 16) и ти људи, као што видите, брује око нас као неки трутови, сами не слушајући, а не допуштајући ни другима да слушају.
8. Услед чега они тако страдају? Отуда што сматрају да од молитви Богу, славословља, слушања божанског Писма и поуке (проповеди) немају никакве користи. Неки (кажем "неки" јер се то не односи на све и што би било неправедно), сматрају беспосличењем када не раде и мисле да су изгубили оно време које ће посветити молитви и славословљењу Бога. Као доказ да време нерада сматрају изгубљеним, служи чињеница да нас они напуштају чим наступе поменути радови који изгледају неодложни, као што је жетва, сабирање грожђа или нешто друго што нам се чини неопходним.
9. То, међутим, наноси толико штете и самој побожности, и животу по Христу и свему што је у вези са нашим телесним животом да се то не може ни исказати, јер они што сматрају да је време посвећено молитвама Богу изгубљено, који занемарују молитве и у потпуности се предају телесним делима не верују Ономе што је рекао: Без Мене не можете чинити ништа (Јн. 15; 5) и не знају да Господ живота и смрти такође има власт и над нашим здрављем и болестима, и као што нас је створио, тако се брине и о томе да нам обезбеди све што нам је потребно да бисмо живели, радили и уопште постојали. Како ће они што не верују у ствари које се тичу овога века поверовати у оне које се тичу века будућег? Ако немају чврсту веру у будућа и загробна обећања или претње, хоће ли показати ревност према врлини? Одговорите ми на то, јер свака врлина, која се не задобија ради Бога и ради будућих и посмртних обећања и претњи није врлина. Видите ли да није могуће задобити ни чврсту веру ни истинску врлину, уколико се васцелом душом не предамо славословљењу и молитвама Богу? И зашто се ограничавам на веру и врлину, када ни житејска дела не можемо ваљано да обављамо уколико усрдном молитвом не учествујемо у садејству Божијем?
10. Рећи ћете да је много оних који, иако не долазе често у цркву нити се посвећују њеним богослужењима и молитвама, не само да напредују у житејским стварима него чак и увећавају богатство и славу и уживају у добром здрављу. Будимо опрезни, јер то не доноси никакву корист нашем животу него, напротив, отуда проистичу пометње и препреке. Не призивајући Бога приликом сваког дела и немајући Његово садејство, ми дајемо приступ лукавом. Његово приступање не само да скрнави наше понашање него исто тако доводи и до злосрећног завршетка. Због безначајних разлога и изговора он разјарује људе једне против других, тако да су неки постали жртве братоубилачког мача, а неки живе од крви својих саплеменика упрљавши вољу, душу па чак и саму руку која је пролила крв. Ум, који је отпао од Бога уподобљује се или зверском или демонском, а такође отпада и од закона природе, желећи оно што јој је туђе и не знајући за засићење у свом користољубљу. Он се у потпуности предаје телесним жудњама и не зна за меру у насладама. Хоће да га сви поштују, а самога себе обешчашћује својим делима, хоће да му ласкају, да се са њим саглашавају и садејствују његовој вољи, а ако то не постигне (како би то и могло да буде), испуњава се неукротивом јарошћу. Тај гнев и јарост према саплеменицима чине га сличним змији и човек постаје човекоубица, тако да се човекоубици - сатани уподобљује онај који је створен по образу и подобију Божијем.
11. Све ово зло има само један узрок, а то је удаљавање ума од страха Божијег и сећања на Бога, као и допуштање приступа садејству нашег непријатеља, који је зачетник зла. Ако пре свакога дела укрепимо душу славословљењем Бога и молитвама, у нама неће бити места за противника. Заједно са њим биће протеран и сав чопор зла који га окружује и своје душе украсићемо складом, целомудреношћу, праведношћу, кротошћу и смирењем и, међусобно повезани љубављу, живећемо мирним и непомућеним животом, имајући посред нас, услед непрестаног сабеседовања са Њим, Цара мира Христа.
12. Због тога нас свакога јутра, пре сваког дела, Божија Црква привлачи к себи ударањем свештених звона, јер свакодневно сабеседовање са Богом путем молитве и псламопојања умирује и мења све нападе (страсти), телесне нагоне обуздава, слаби наклоност ка користољубљу, лишава надмености, удаљује завист, обуздава гнев, искорењује злопамћење, уклања сваку горчину и свађу међу људима, доносећи сваки мир, законитост и благостање градовима и домовима, душама и телима, онима што су у браку и онима што су изабрали монаштво и уопште, оно је основа и укрепљење свих добара које удаљује и избавља од свакога зла и сваке тешкоће.
13. Шта је Јону, када се налазио у морском бездану и када га је прогутао кит, поново оживело и избацило на земљу? Зар то није учинила његова молитва? Послушај како он о томе уверава: Завапих у невољи својој ка Господу и услиши ме, из утробе гробне повиках и Ти чу глас мој (Јона 2; 3). Шта је Језекију од врата смрти вратило у живот, ако то опет није учинила његова молитва? О овоме сведочи Исаија који му објављује: Чуо сам молитву твоју и видео сам сузе твоје, ево додаћу ти веку петнаест година (Иса. 38; 5). Шта је Данила спасло из лавље јаме? Зар није осуђен да буде бачен у лављу јаму јер није прихватио да прекине своју непрестану молитву Богу (в. Дан. 6; 10-23)? Шта је тројицу младића у пећи сачувало у животу? Послушај шта они тамо кажу: Учини нама по кроткости Својој и по мноштву милости Своје, и избави нас по чудесима Својим, и дај славу имену Твоме, Господе (Дан. 3; 42-43, в. Псалтир са девет библијских песама).
14. Напустивши ове древне људе, погледајмо оне који су се, по еванђељу благодати, избавили од великих невоља каквима су били обузети. Шта је кћер Јаира, старешине синагоге, као што смо данас слушали у Лукином благовештењу, поново вратило у живот (Лк. 8; 49-56)? Зар то није учинила његова молитва Господу? Шта је очистило губавце (Мт. 8; 2)? Зар то није опет била молитва? Шта је двојици слепих подарило светлост (Мт. 9;27)? Зар двојици од њих народ није заповедио да ћуте а они су то, међутим, још више разгласили и зато и добили оно за шта су молили (Мт. 20; 30-34)? Шта је подарило здравље кћери Хананејке, која је према Закону била одбачена? Зар то није учинила њена упорна прозба Господу (Мт. 15; 22-28)? Оставимо по страни све друго и опоменимо се наших саплеменика, увенчаних на небесима, које побожно поштујемо: шта је чудеснога међу мученицима, Нестора, и пре светог мучеништва показало као другог Давида у борби против другог Голијата, Лија, када је он, јавно се помоливши ступио у борбу са Лијем и надвладао га, поразивши тако и гордост тиранина Херкулија? Зар то дело није говорила његова молитва великом светитељу Димитрију, а кроз њега, пре мучеништва, и молитва упућена Богу?
15. Ако, дакле, молитва ослобађа болести и очишћује губаве, ако даје вид (досл. светлост) слепима, ослобађа из лављих чељусти како на копну тако и на мору, спасава живот у огњу, од врата смртних узводи у живот и васкрсава мртве, показујући их увенчане на небесима, ако удаљује непријатеље, видљиве и невидљиве, дајући блиставе трофеје онима који су јој од срца притекли, зар онда није очигледно да ће нас, услед нашег запостављања молитве и немара према њој, надвладати велике невоље? Иштите, каже, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи налази, и који куца отвориће му се (Мт. 7; 7-8) и: Када дакле ви, говори Он, зли будући, умете даре добре давати деци својој, колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који му ишту (Мт. 7; 11). Може се, међутим, рећи да нема разумног, нити онога који тражи Бога (в. Пс. 13; 2), јер, када бисмо уистину познали ко је створио човека, ко нас је почаствовао Својим образом, ко нас је настанио у непропадљивом месту наслађивања, ко нас је, престареле, обешчашћене грехом и лишене места наслађивања, поново, кроз Самога Себе обновио, васпоставио и призвао пређашњој слави и вечном наслађивању, не бисмо васцели свој ум предавали вештаственом и привременом, него бисмо одмах пожурили и затражили оно што се не распада и не расипа.
16. Ми, међутим, сипамо воду у разбијени сасуд и сабирамо своје благо у поцепане вреће. Ти, дакле, немаш богатство? Не поседујеш благо? Ти га, међутим, желиш, а то је довољно да тобом овлада свако зло, јер који хоће да се богате упадају у искушење и (ђаволску) замку (1. Тим. 6; 9), како каже велики Павле. Ми ћемо, браћо, ватрено желети небеско (горње), и тражити небеско (горње), како бисмо и у садашњем веку нешкодљиво добили земаљско (доње) и наслађивали се њиме, и да у будућем веку не бисмо пропустили будуће и небеско, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа,
17. Којем доликује свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и благим и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.