Благословен Бог који и сада укрепљује слуге Своје, да јуначки ратују против невидљивих непријатеља - демона. Ови изабраници, уз сарадњу благодати Божје, косећи пукове Сатанине, добијају венце и славу од Бога, на осуду маловерних који тврде да сада нису времена да се Богу угађа онако како су Му људи раније угађали. To је очигледна лаж, јер појава и у наша времена мученика и преподобних, по свему сличних древним светитељима, доказују да време не може имати никакав утицај на спасење оних који истински желе спасење, и да оно зависи од наше сопствене воље и решености да истрајно идемо крсном стазом еванђелског самоодречења, уз помоћ Божју, која је као и раније тако и сада неисцрпна за људе и непроменљива, као што је Бог непроменљив у бићу Свом. Између многих који собом потврђују ову истину, ми ћемо указати на богоносног Дионисија, који је превазишао и древне: јер тада је било много врлинских људи, и један се угледао на другога и такмичио с другим; а сада, при малом броју опитних, није чудновато ако неки, немајући пред очима узоре за угледање на њих, малаксавају у строгим подвизима хришћанске побожности. Циљ, вели животописац, са којим предлажем повест о богоугодном животу преподобног Дионисија јесте: с једне стране, да пресечем лажна мишљења данашњих људи о томе како је у наше време немогуће угађати Богу, а с друге - да пружим онима који се спасавају утеху и пример и да подржим силе њиховог подвижничког духа. А да ћу рећи сушту истину и изнети само оно што су ми казали богоносни и веродостојни оци - сведок ми је Бог. Ја чврсто памтим да дужност и правичност захтевају не скривати душекорисне повести, него их предавати свима и свакоме, да би сваки, знајући их, подражавао дела и подвиге светих. Стога, обратите пажњу на ово моје казивање.Преподобни Дионисије родио се у Фанариској области у Тесалији, у насељу Платини. Родитељи његови, Николај и Теодора, беху људи сиромашни, али побожни. Иако с муком зарађујући издржавање, они васпитаваху своје дете са нарочитом брижљивошћу. Ноћу, када је дете лежало у колевци, они су виђали чудну појаву: над дететом је, као сунце, сијао крст. Они то сматраху као знак да ће се њихово чедо одрећи света и свих телесних умовања и, по речима светог апостола, разапети се с Христом (Гал. 2, 19). Видећи тако чудно дете, родитељи му се радоваху и слављаху Бога.Кад дете напуни шест година, родитељи га дадоше у школу, да се тамо учи како световном знању тако и Светом Писму. У младом Дионисију се појавише у великој мери приљежност, природна даровитост, и, што је главно, благодат Светога Духа: он за кратко време изучи оно што је неопходно за ум, и обучи срце своје у строгим правилима хришћанског морала. И многи су гледали на њега као на чудо, зато што се чувао од рђавог друштва и игара својствених његовом узрасту, а стално читао побожне књиге, проводио ноћи у молитвама, угушивао у себи свако рђаво чувство телесног умовања, и изнуравао тело своје. На тај начин он се узносио над свим чулним и окриљавао себе божанственом жељом молитвенога духа.У то време њему умреше родитељи. После смрти сиромашних родитеља дечак Дионисије, немајући ни оно што је најнеопходније за живот, скупљаше децу и обучаваше их читању и писању, те се на тај начин издржавао. Но видећи како је таштина све што је привремено, и како све што је у свету одвлачи човека од његовог главног посла: спасења, - младић Дионисије се реши да остави све и посвети себе монашком животу. У то време када он беше заузет овом спасоносном мишљу, и не имађаше мира од ње, дође у његово место један свештеномонах из Метеорских манастира, по имену Антим. Дионисије се упозна с њим, подробно се обавести од њега о правилима њиховог подвижничког живота, и напослетку се реши да отпутује са њим. Од родитељског иметка понесе само једну сребрну чашу, па и њу поклони самом Антиму.По доласку у Метеоре он потчини себе тамошњем старцу Сави, познатом због врлинског живота, и повињаваше му се са великим смирењем, гледајући у њему узор за подражавање у испуњавању монашких дужности. Но Дионисије не остаде тамо дуго. Знајући по чувењу да је Света Гора Атонска необично подесна за безмолвије, за подвижничко молитвено тиховање, и пустињачко подвизавање, он моли старца за дозволу да се удаљи на Атон. Искрено волећи свог скромног и смиреног послушника, старац нипошто не пристајаше на то. Утолико више што он у Дионисију гледаше и саподвижника у духовном животу и потпору старачких дана својих. Бојећи се пак да Дионисије не побегне тајно, старац закључа капију манастирску и сакри лествице. Но узалуд. Јуноша је знао да су побуде његове за странствовање у Свету Гору чисте и пријатне Господу; а како још не беше дао у Метеорима монашке завете, он се реши да се кришом искраде без пристанка и знања старчевог.И тако, полажући чврсту наду на Господа Христа, он се једне ноћи спусти са манастирског бедема и, помоћу Божјом, не повреди се нимало, иако је бедем био висок, па похита на Атон као кошута на изворе водене. Дошавши тамо, он се најпре распита, где да нађе старца, чијем би руководству могао поверити почетак подвижничког живота. Њему указаше на дивног Серафима. Дионисије се јави старцу. Старац га прими с радошћу, прво као верског скитача. А потом га мудри старац стаде третирати као ученика и, изложивши му правила савршеног отшелничког живота, остави га код себе. Под строгим руководством старчевим млади Дионисије с дана на дан тако напредоваше у подвижништву, да кроз извесно време би удостојен анђелског образа - монаштва, и потом рукоположен за ђакона. Необична богобојажљивост у свештенослужењу, дирљива смиреност Дионисијева и његово напредовање у опитима подвижничког живота усхићаваху, задивљаваху и радоваху старца. Тако, на пример, једном на Цвети, отслуживши свету литургију, преподобни Дионосије се удаљи из келије у пустињску шуму, и проведе тамо до Велике Суботе. Касније, на старчево питање, чиме се хранио тих дана и где се налазио, преподобни одговори да је био у скиту Каракали и да се хранио кестењем и травом. Старац се удиви.Међугам, дивни Серафим би изабран за прота Свете Горе. Због тога, по правилима ондашњег времена, њега послаше у Валахију у пратњи игумана. Да би и Дионисије имао своје врсте послушање, старачко веће одлучи да он буде рукоположен за презвитера ради служења у протатској саборној цркви наместо Серафима. А кад се преподобни Серафим врати, преподобни Дионисије остаде с њим по пређашњем. Пошто прође неко време, преподобни најзад стаде молити старца Серафима да му да благослов на безмолвије, на усамљеничко молитвено тиховање ради узвишенијих подвига и непрекидног молитвословља, што беше издавна пламена жеља његова. Иако је веома желео да га задржи поред себе ради утехе старости своје, старац ипак не хте да стешњава његову слободу и да угушује у њему стремљење ка безмолвију, зато му остави на вољу да иде куда жели, само под условом: да с времена на време долази к њему ради разговора о душекорисним стварима и о дешавајућим се ђаволским искушењима, нарочито о оним што војују на мисао и срце.Добивши благослов од старца на подвиге пустињачког живота, преподобни Дионисије стаде тражити место које би имало све услове за усамљеничко подвизавање. Близу скита Каракале он пронађе дубоку и непроходну пустињу. Завукавши се у њу, он направи себи тесну колибу. У каквим је подвизима он тамо живео, то је само Бог видео и зна. Храна му је била кестење, којим Света Гора изобилује. И ретко је кад окушао хлеб у оближњим келијама, куда су га понекад позивали ради богослужења. Његово нестицање беше такво, да ма куда отишао из своје пустиње, увек је остављао врата келије незатворена, јер у келији не беше ничег на шта би се могла полакомити зла рука лупежа. Доцније он подиже крај своје келије мали храм у част Пресвете Тројице. Ту он проведе три године, анђелски славословећи Бога дан и ноћ, и бестрасно проходећи пут живота свог, због чега се и удостојавао божанских откривења. Напослетку он зажеле да види и света места, где је Спаситељ наш био распет, да би тамо созерцавао догађаје живота Христовог, и наслађивао срце своје посматрањем самих места на којима су се ти догаћаји збивали ради спасења палог рода људског.И тако, оставивши Свету Гору, преподобни Дионисије отпутова у Јерусалим. Тамо се са неисказаном духовном радошћу и весељем поклони свима светим местима. Ондашњи патријарх јерусалимски, познавајући живот и чистоту преподобнога, употреби много напора да га задржи поред себе, са циљем да га као достојног изабере за наследника свога престола. Али преподобни нипошто не пристајаше на такав предлог, извињавајући се својим слабостима. И пошто смирено отклони од себе част, које га је удостојавао свјатјејши патријарх, он се врати у Свету Гору ради својих уобичајених подвига у ненарушивој тишини свог пустињског безмолвија. Ту му Господ, за велике подвиге његове, сада опипљиво показа Своје особито промишљање и очинско старање о њему, што преподобни јасно примети при обновљењу и проширењу свога храма. У време када се он бављаше презиђивањем храма, један његов познаник између братије посети га и виде где му два непозната човека помажу у свима његовим пословима. На питање овога, ко су ти људи, преподобни му одговори да он није видео и не види при својим радовима никаквог страног човека. Међутим док они тако разговараху, она два непозната човека постадоше невидљиви. Из тога преподобни изведе закључак да је Богу пријатан његов труд. Исто тако, у суботу сирне недеље Бог му на чудесан начин посла хране ради поткрепљења телесних моћи како би достојно отпостио Четрдесетодневни пост.Није мање дирљиво старање Промисла о животу преподобнога приликом напада разбојника на њега. За време усамљеничког подвизавања преподобног Дионисија у пустињи, многи му се светогорски монаси обраћаху за савете и поуке. Видећи то, један разбојник мишљаше да долазници дају светитељу новац, па се реши да га убије и опљачка новац. И једном он се прикраде келији преподобног, и сакри у оближњем потоку, да ту намеру изведе. Тако прикривен он проведе цео дан, и не виде преподобног Дионисија, а насигурно је знао да он није код куће, и да при повратку он неминовно мора проћи потоком поред њега. Да би се уверио да ли се преподобни вратио, разбојник се привуче његовој келији и угледа преподобног у њој. To га зачуди. На питање разбојниково, како се он, када и којим путем вратио у своју келију, преподобни одговори да се вратио обичним путем - потоком. Поражен страхом, разбојник паде пред ноге светитељу и, исповедивши му искрено свој грех што је хтео да га убије, он га моли да му опрости и да посредује пред Богом за њега. Незлобиви старац му опрости, и много му говори о покајању те, уз помоћ благодати Божје, доведе разбојника дотле да он даде реч да ће се поправити. И отишавши у један од манастира, помоћју Божјом разбојник постаде добар и искусан монах. Међутим преподобни, дирнут таким особеним промишљањем Божјим о њему, седам година се будно подвизаваше у своме безмолвију, у своме усамљеничком молитвеном тиховању.Но слава врлинског живота његовог одазва га, најзад, из пустиње. Јер братија Филотејевске обитељи, оставши без игумана, убедљиво мољаху преподобног да се прими игуманства, те да им буде и отац и настојатељ. Смирени Дионисије спочетка одбијаше ту понуду, изјављујући да је он слаб носити тако тешко бреме управе. Но доцније, сазнавши да је то воља Господња, он остави своје безмолвије ради спасења братије и прими се дужности настојатеља Филотејевске обитељи.Пошто прими управу, преподобни се најпре постара да манастир доведе у ред. А да би осигурао потребне намирнице, он лично отпутова у Цариград ради прошње милостиње, што он, помоћју Господњом, обави врло успешно. Али као што у пшеници увек бива кукоља, тако се и међу братијом Филотејевског манастира нађоше незадовољни монаси. Губећи из вида своје сопствено добро и занемарујући завете ангелског образа - монаштва - они стадоше роптати и жалити се на преподобног Дионисија, уписујући му у кривицу што је изменио неке обичаје њиховог ранијег живота и што је завео строга правила у погледу црквених богослужења. Видећи да то роптање не престаје, преподобни, навикнут на усамљеничко подвизавање и тишину а не на метеж живота, скину са себе звање игумана и, праћен неколицином одане му братије, удаљи се у Верију. Тамо се настани у скиту преподобног Антонија, који је у то време имао само двадесет монаха. Ту он, по пређашњем, провођаше живот у непрекидним трудовима братског послушања и даваше собом пример подвижничког бестрашћа и анђелске чистоте. Тамо он обнови храм Претече, и састави правила за своју монашку заједницу, сам извршујући на очиглед свију оно чему учаше друге. Због тога многи из Верије притицаху к њему и, слушајући заносне речи његове, остављаху свет и повераваху себе његовом мудром руководству на крсним стазама монашкога труда.У то време епископ Верије отиде ка Господу. Осиротела паства, желећи да има за свог пастира преподобног Дионисија, обрати се њему убедљивом и упорном молбом, да прими јерархијски жезал управе. Смирени Дионисије, ма да је веома упорно одбијао овако високо звање, сматрајући себе недостојним, ипак њихове молбе нису престајале. Да му не би досађивали, он замоли људе да му даду времена да размисли и да сазна вољу Божју. Народ се умири. Међутим, кад наступи ноћ, преподобни се сакри. Тада, престо Веријске цркве заузе неки Атињанин, по имену Неофит, који после годину дана би уклоњен, пошто живот његов није одговарао његовом високом звању.Но да народ не би поново захтевао од њега да се прими епископског положаја, преподобни Дионисије се удаљи на Олимписку Гору. Тамо се он у једном месташцу у подножју Олимпа распита код једног сељака о положају Олимпа, и дознаде да Олимп има изврсних места за монашко усамљеничко тиховање. Вођен од овог човека, преподобни стиже на висораван, где сада постоји манастир Свете Тројице. Видећи живописни положај и лепоту тамошње пустињске природе, преподобни се испуни радости и весеља, и рече: "Остајем да живим овде на гори, јер она има све услове за усамљенички живот".Настанивши се у тој пустињи, преподобни се храњаше оним што му даваше споменути сељак, и остаде тамо доста времена. Међутим по околини горе Олимпа брзо се пронесе глас о сакривеном подвижнику. И један монах дође к преподобноме и замоли га за дозволу да остане код њега. Затим се нађоше и други подражаваоци њиховог живота, те се друштво изабраних увећа толико, да је преподобни био принуђен подизати келије и цркву. Али где се појави монашка заједница за слављење Бога, ту ни враг не дрема: нађоше се људи који газду онога места, где се беше настанио преподобни, агарјанина Саку обавестише да на његовом имању некакав монах подиже манастир. Агарјанин се разбесне: одмах се у Лариси јави турскоме аги под чију је управу спадао Олимп са околином, и жалећи се на самовољне монахе захтеваше да се они предаду суду, а манастир који су почели без дозволе зидати - поруши.Тешко беше преподобноме када га један од оданих му људи, свештеник села Литохорије, извести о замкама које се почињу плести против њега. Да би дао места гневу, он се са сузама удаљи одатле у место, готово суседно Олимпу, звано Загора. Мада он и ту нађе изврсне услове за усамљеничко молитвено тиховање, као и на Олимпу; мада и ту слава његовог подвижничког живота окупи око њега мноштво монаха, ипак га је Бог призивао на раније место - Олимп, и Својим промишљањем удесио му свечан и славан повратак тамо на следећи начин:Од како се преподобни удаљи са Олимпа због агарјаниновог непријатељског потхвата против њега, у околини гope Олимпа настаде страховита суша и безкишје, те су житељима претили глад и помор. На њихову велику жалост, њих задеси страшна непогода: град им пообара воћке, сатре винограде и њиве, па чак и куће оштети; громови трескаху страховито, муње севаху ослепљујуће, поражавајући све страхом и ужасом. Узалуд су вршили молепствија и плакали; гнев Божји није престајао. Тада свд схватише узрок својих невоља. Сам агарјанин, виновник прогонства преподобног Дионисија и његовог братства, препаде се и устресе кад му хришћани објаснише да их Бог кажњава због светог пустињака. Најзад се он реши да своје нарочите људе, праћене неколицином хришћана, пошаље к преподобноме са молбом, да заборави на нанесене му увреде од његове стране, и да се врати на Олимп, те продужи тамо свој усамљенички живот.Незлобиви старац би тронут смирењем свог непријатеља, врати се и утону у ненарушиву тишину својих олимпијских пустиња. Од тога времена подвижнички живот преподобног Дионисија текао је спокојно. Да би се чешће опомињао светих места Јерусалимских, он - један од највиших брежуљака назва Маслинском Гором, једно место - Голготом, а друго - Витанијом, куда се и повлачио ради савршеног безмолвија и тајних молитава. Уз то, преподобни постави себи за правило да се двапут годишње пење на врх Олимпа ради одслужења свете литургије, и то 20 јула, и 6 августа о празнику Преображења Христа Спаситеља. Тамо он подиже и храм у име пророка Илије, куда монаси и до данас одлазе сваке године о празнику светог пророка Илије, двадесетог јула. За таквим ангелоподобним животом његовим слава је ишла као сенка за телом. Стога се и братство његово толико умножи, да је он морао градити манастир за њега. И он то учини, сам радећи барабар са радницима и хранећи се само поврћем.Сада треба рећи што и о неким од чудеса његових. По удаљењу преподобног Дионисија из манастира, место које је припадало манастиру и имало пештеру са извором воде, заузе један чобанин и направи колибу себи, и тор. Ученици преподобнога узалуд га мољаху да се уклони одатле, но чобанин није хтео ни да чује. А када се преподобни врати и дознаде за ово насиље, он кротко саветоваше чобанина да манастир остави на миру и да не отима монашку имовину. Али овај, уместо да послуша, изгрди старца, и није хтео ни да зна за њега. Тада преподобни додаде: "Ако је воља Божја да овде живе монаси, онда ћеш ти видети..." И несрећни чобанин виде последице своје неразумности: тог истог дана, када његова стада беху на пашама око манастира, одвали се огромна стена и затрпа велики део оваца. Осим тога, у његовим стадима настаде помор, те за кратко време изгуби сва стада, па и сам паде у тешку болест, од које га никакве лекарије не могоше избавити. Када суседи његови дознаше за његову невољу, и одгонетнуше узрок његове болести, они му посаветоваше да се обрати преподобноме, и да моли од њега опроштај и исцељење. Болесник тако и уради. Преподобни, дирнут његовим патњама, благослови га и, хранећи га у току седмице братском трапезом, потпуно му поврати здравље.Једном приликом преподобни би позван у место Турија ради исповести тамошњих хришћана, пошто они веома уважаваху преподобног оца. Међу њима бејаше један отворени и давнашњи непријатељ свете тајне исповести, који се не само никад није исповедио него се и подсмевао свима који су сматрали да је исповест неопходни услов за очишћење себе од прљавштина греховних. Сазнавши за овог несрећника, преподобни замоли да га приволе да дође к њему на разговор. И овај дође. Но уместо да прими разлагање светога старца о тајни исповести, он стаде одрицати пред њим силу исповести. Огорчен његовим демонски самовољним мишљењем, преподобни строго изговори речн светога апостола Павла: "Пошто квариш праве путеве Господње и исмеваш моје речи и заповести Христове, несрећниче, онда ево руке Господње на те и гнева без милости на дом твој! Нека се преко тебе и други опамете!"Са овим речима преподобни остави несрећника и отиде у своју пустињу. Суд Божји не одоцни. Тек што преподобни оде, безаконик и сав дом његов падоше у тешку болест, од које помре цела породица његова, а он сам остаде у жалосном и паћеничком стању. Тада неки сродници његови обавестише светог старца о њему, и усрдно га молише да дође и укаже помоћ несрећнику. Састрадални старац не одби, него се упути к њему, али пре но што стиже код њега, несрећни болесник испусти душу без хришћанске припреме. Преподобни горко жаљаше због тога. Нешто слично догоди се и у селу Екатерини. Пролазећи једном кроз ово село, преподобни виде непристојне игре и кола девојака са младићима. Силно огорчен тако јавним саблазном и сатанским слављем разврата, блажени приђе гомили девојака и кротко им рече: "Зашто ви девојке тако бестидно играте са младићима, певате саблажњиве песме које изазивају сладострашће и код вас и код њих, и заборављате да су вам смрт и суд Божји за вратом?" - Девојке се збунише и ћутаху, сем једне бестиднице која му подругљиво одговори: "Ах, ви лажни монаси! шта те се ми тичемо? ти гледај себе! Сами ви живите неваљало, a друге учите чедности". - "Благословен Бог који све уређује на корист! строго на то рече старац. Да би се и друге научиле скромности, ти ћеш бити пример тога како Господ грозно кажњава девојачку бестидност". - Рекавши то, он продужи пут. Одмах после тога, у несрећну девојку уће бес пре но што она дође до дома оца свог, и она, бацајући пену, груваше се о земљу, и бејаше у веома жалосном стању. Поражени тиме, родитељи њени не знађаху шта се то са њом догађа. Тада им једна њена другарица, која беше очевидац свега што се одиграло, исприча све. Родитељи онда потражише преподобног и, нашавши га, падоше му пред ноге, смирено га молећи за своју несрећну кћер. Незлобиви старац би дирнут њиховим сузама, и помоливши се исцели бесомучницу. А она, у захвалност Господу Богу, посвети Њему свој девичански живот и сконча у покајању.Монаху у Верији, који унеколико беше писмен, случајно дође до руке врачарска књига. Са радозналошћу расматрајући у њој тајне сатанског гатања, он се нехотице одушеви веровањем у њих. И то му не би забадава. Идуће ноћи он угледа пред собом црнца џиновског раста, који му рече: "Ти си ме призивао, и ево ме. Што год желиш учинићу, само ми се поклони". - "Господу Богу моме се клањам и њему јединоме служим", одговори монах, погађајући ко је овај црнац. - "Дакле, нећеш да ми се поклониш? Ради чега си ме онда призивао, допуштајући себи читање тајни мојих?" Са овим речима Сатана удари монаху силан шамар и ишчезе. Осећање бола и страха пробуди монаха; образ му отече и поцрне тако, да је страшно било гледати га. Сваким даном се бол увећавао и унакажавао монаха. Најзад се од отока и очи престадоше видети. Сазнавши за узрок тако чудне болести, познаници монахови известише о томе преподобног Дионисија. Овај одмах дође, помоли се Богу и Мајци Божјој, помаза јелејем болесно место, и монах се тог часа исцели и прослави Бога.Једна старица, удовица, разболе се, и изјави преподобноме жељу да се пред смрт, коју је очекивала, обуче у анђелски образ - замонаши. "He бој се, старице, одговори јој божанствени Дионисије, по примању монашког образа ти ћеш живети још дванаест година". - Тако и би, као што претсказа богонадахнути старац.Једна жена имађаше сина јединца. Овога срце повуче на Олимп, и он би тамо пострижен за монаха од преподобног оца. Затим, желећи да види своју мајку, он са благословом старца оде к њој. Монашки чин, који јуноша прими из руку преподобнога, силно узнемири несрећницу. У наступу гнева на поступак сина, она дохвати камилавку са његове главе и, газећи је ногама, захтеваше од њега да се поново обуче у световно одело. Бедни син је послуша. Кроз неколико дана после тога свети старац дође у то село. Измећу осталих к њему приђе руци и та жена. - "He прилази ми, несрећнице, која си дрско изгазила анђелски образ, строго јој рече старац. Надајући се да ти син буде помоћник у старости, ти ћеш угледати сутра где он умире злом смрћу. Наслаћуј се онда последицама своје лакомислености и безочности!" - И стварно, сутрадан се син њен омаче са високог дрвета и паде на земљу мртав.Старица Егина из села Платарије, видевши светитеља, рече му: "Стара сам и не могу више да радим и храним себе; замоли Господа да ме упокоји". - "He тугуј, одговори преподобни: данас ћеш умрети. Ево ти три сребрника за сахрану". Тако и би. Старица изненада занеможе и, предавши речи преподобнога суседи ма који се беху окупили око ње, она мирно испусти душу.Најзад се и сам божанствени Дионисије приближи своме изласку из времена у вечност, са земље - у обитељи Оца небеског. Налазећи се у манастиру Димитриадском, и када братија читаху полуноћницу, преподобни потпуно већ изнемогао приседе да се мало одмори. По свршетку полуноћнице служашчи Јеромонах приђе к преподобноме и, мислећи да је заспао, он га полако додирну. Болесни старац не даде одговора. Овај га онда поново додирну, и осети да му је тело без живота, само се примећиваше једва чујно дисање. Присутни се устумараше око старца, а он одједном изговори ове речи: "Слава Теби, Боже, слава Теби! Благодарим Ти, Владичице, за милост Твоју!" - На питање братије, како се осећа, свети Дионисије слабим гласом рече да му је душа већ била ван тела и он био готов да се јави к Богу, али, осећајући да још треба да се каје, молио је Владичицу да му да време за покајање, и ето - молитва ми је услишена. Водите ме на Олимп, јер тамо треба да умрем.Жеља му би испуњена. Али он не хте да своје последње дане оконча у киновији, њиме основаној, већ је молио да га одведу на Голготску стену, коју је он устројио у спомен палестинске Голготе. И братији која се ту окупи он објави да је време његовог одласка к Богу већ наступило. Плач и сузе монаха због растанка с њим силно потресоше старчево срце. Рекавши им у опроштајном говору свом оно што је неопходно за стицање царства Божјег, свети Дионисије отпусти братију, а остави поред себе само два ученика. Три дана после тога он се удаљи на свој олимписки Елеон, необично безмолван и повучен. Али он сконча у својој ниској пештери у близини киновије, где је по доласку на Олимп најпре живео.Необично је дирљиво последње претсмртно завештање преподобнога братији. "Живите по уставу Свете Горе, говораше умирући старац, и подвизавајте се према својим моћима и силама, и Господ вас неће оставити. Гајите љубав један према другоме; волите усамљенички живот, смирење, молчаније, молитву; строго држите постове, предате нам од светих Отаца; сврх свега пак чувајте се самочинија и непокорности: самочиније је горе од свега! Ко у киновији - општежићу - буде имао ма какву сопственост, новац или одећу, таквог изгоните као метиљаву овцу која може заразити и остале. Што је могуће чешће исповедајте своје помисли, знајући да ко их скрива од духовника, тај допушта демонима да се гнезде у његовој души. Ако се међу некима појави непријатељство, - мирите се пре заласка сунчева, као што Господ наређује. Чувајте се беспосличења. Ко може да ради, а не ради, таквог, по заповести светог апостола (2 Сол. 3, 10), не треба пуштати за трпезу. Ко пак има потребу да иде ван манастира, нека за то пита игумана. Ако му он допусти, добро; ко пак отиде тајно, грех има на души, и он је сам крив својој пропасти. Онога који малаксава трпите и поправљајте као део свог властитог тела. Никакви састанци по келијама! А круна свега - љубав према Богу! Ако испуните мој завет - милостив је Бог: награда за то биће царство Његово. Ако се удостојим слободе пред Господом, и ја вас са своје стране нећу оставити. А то ћете познати по томе, ако манастири, устројени мноме са многим трудовима и знојем, постигну савршенство. Видите ли то, онда знајте да сам добио слободу пред Богом да посредујем за вас".На завршетку он се помоли за своја духовна чеда, благослови их, и неколико дана после тога, управо двадесет и четвртог јануара, мирно отиде ка Господу. Свето тело његово би погребено у притвору црквеном, подигнутом његовим властитим рукама. Кроз неколико пак година његов гроб би отворен; неисказани миомир се изви из светих моштију његових. Тај миомир се и сада излива из њих, и јесте очигледни доказ благодатног пројављења славе, коју у светлости Светих преподобни Дионисије прими од Бога који прославља оне који Њега славе. Амин.