Овај преподобни Евстратије беше од Тарса. Син побожних и богатих родитеља, Георгија и Мегете, који живљаху почетком деветога века. Добро васпитан од својих родитеља. Када напуни двадесет година, овладан божанском љубављу, остави родитеље и побеже на гору Олимп. Тамо отиде у манастир Агавријски, у коме засијаше подвижништвом и врлинама два стрица његове мајке, Василије и Григорије. Григорије беше игуман те обитељи. Они га примише и постригоше за монаха. И прохођаше многотрудни живот монашки. Остваривши своју жељу, он служаше свој братији радосним срцем и смиреним духом. У мислима његовим не беше ништа од овога света, а имађаше само једну власеницу и један огртач од овчије вуне, на којима се одмараше. А одмарао се где било, и то мало, пошто није имао одрећено место за спавање. За седамдесет и пет година свога подвижничког монаховања није никада спавао лежећи, нити је легао на леву страну. А када споменути игумани манастира скончаше, братија умоли овог великог Евстратија, те се он прими за игумана.А када се звероимени Лав Јерменин поврати као победилац из рата са Бугарима, устаде против благочестивог цара, Михаила, лиши га жене и деце, ошиша га, окова и посла у прогонство на острво Проти близу Цариграда. Овај свирепи Лав се труђаше да поново распири иконоборску јерес која се пре доста година беше угасила. Тада сви хришћани напуштаху своје домове и бежаху. Тако и преподобни Евстратије, по савету преподобног Јоаникија Великог, напусти свој манастир на Олимпу и повуче се у своју постојбину. И живљаше по пустињама и горама док не погину злочестиви цар. После његове погибије, Црква опет успостави своју красоту поштовањем и поклоњењем светим иконама, за владе Михаила и Теодоре, 843 године. Тада се и преподобни оци вратише у своје манастире. Поврати се и свети Евстратије у свој манастир.И по цео дан заједно са братијом ревносно рађаше телесне радове, a пo целу ноћ провођаше у молитви и поклонима. Но не само то, него и молитва беше непрестано у устима његовим. Јер кад су се у цркви вршиле прописне службе, он је од почетка до краја непрестано говорио у себи: Господе помилуј!Починио је толико чудеса, да их је немогуће описати. A то је добио од Бога као најсигурнији знак да је угодио Богу. Када је пак хтео да отиде Господу, овај свети дозва све потчињене му монахе и рече: "Браћо и оци, време живота мог стиже крају. Молим вас, децо моја мила, чувајте предања која примисте, знајући да су све ствари овога света привремене и ништавне, а онога света - вечне и непролазне. Стога се трудите, децо моја, да се удостојите удела спасених". Рекавши то, помоли се, закрсти их, и подигавши очи к небу, рече: "Господе, у руке твоје предајем дух свој". И заспа сном покоја у Господу, пошто проживе пуних деведесет и пет година.