У Нурсијској области живљаху заједно у пустињачкој усамљености два мужа у светом монашком лику; једном беше име Евтихије а другоме Флорентије. Евтихије, загреван топлотом духовне ревности, стараше се не само о своме спассњу него се брињаше и о спасењу других, и труђаше се да својим душекорисним поукама и саветима многе душе приведе к Богу; а Флорентије, у простоти својој, гледаше само себе, проводећи живот свој у молитвама.

Недалеко од обиталишта ових преподобних отаца налажаше се манастир. Догоди се да у том манастиру умре ава, и монаси скупа дођоше к Евтихију и умолише га да им буде ава у њиховом манастиру. Одазвавши се њиховим молбама Евтихије оде к њима и прими управу манастира, а друга свог Флорентија остави да се сам подвизава на том усамљеничком месту, да не би опустела мала црква коју они онде имађаху.

Оставши сам Флорентије се стаде молити свемоћноме Богу да му помогне, да се може несметано подвизавати на том усамљеном месту. И једнога дана излазећи из цркве по обављеним уобичајеним молитвама, Флорентије угледа пред вратима медведа који стајаше погнуте главе к земљи и ничим не испољаваше своју зверску нарав, него напротив кротошћу својом показиваше да је послан од Бога к њему да му служи и ради. Разумевши то слуга Божји Флорентије захвали Богу што му је послао таквог сажитеља. И пошто преподобни имађаше крај своје келије пет оваца и не беше никога да му их пасе и чува, то он нареди медведу рекавши му: Иди, и стерај ове овце на пашу, и паси их; а у дванаест сати врати се заједно с њима.

И стаде звер свагда радити то, пошто му беше наложено да се стара о овцама и да чобанује; и он, који је био навикао да се храни месом раскидајући лов, гладан пасијаше овце савлађујући своју зверску природу. А када је човек Божји хтео да се пости до три сата по подне, он је наређивао медведу да се врати са овцама у тај сат; и звер је тако поступао. Када пак није имао намеру да се пости до три сата по подне него је желео да узме храну у дванаест сати у подне, медвед се онда враћао у тај сат у подне. Једном речју, звер се повињаваше сваком наређењу човека Божјег, и ни у чему не погреши; јер никада не дође у три сата када му беше наређено да дође у дванаест, нити дође у дванаест када му беше наређено да дође у три. Јер тога звера кога потчини угоднику Своме, сам Бог уразуми и научи да разуме старчево наређење и да извршује вољу његову. И пошто тај звер дуго време тако служаше старцу, стаде се по целој земљи тој ширити слава о човеку Божјем Флорентију, јер се сви дивљаху томе чуду: да звер пасе овце служећи старцу.

Међутим древни враг ђаво подстаче неке на завист; јер ђаво када види да добри људи сијају славом, тада он уловљује завишћу оне који су покварени по нарави и животу и вуче их у погибао. Тако, натуткани ђаволом, четири монаха блаженог Евтихија веома позавидеше Флорентију, пошто учитељ њихов не чињаше чудеса, док се Флорентије, остављен њиховим учитељем сам у пустињској келији, толико слави због чудотворства. И ови завидљивци, ухвативши заседу на месту где медвед изгоњаше овце на пашу, убише медведа. Пошто се медвед не врати к старцу у сат у који му беше наређено да се врати, старац се узнемири. Почекавши до вечера и видевши да се звер не враћа с овцама, старац стаде туговати што му се не врати медвед, кога он из простоте беше навикао називати братом.

Сутрадан изјутра преподобни Флорентије крену у поље да тражи медведа и овце; и нашавши медведа убијена, он се веома ожалости. Но пошто марљиво испита он дознаде ко је убио медведа, и стаде плакати не толико због погибије медведа колико због душегубне злобе она четири брата; и горко ридаше старац. А када ава Евтихије сазнаде за жалост и тугу преподобног Флорентија, он га позва к себи и поче га тешити. Тада човек Божји, обузет великим болом, рече пред лицем аве: Надам се на свемогућег Бога, да ће они који су убили медведа који им није учинио никакво зло, добити још у овом животу на очиглед свих казну од Господа. - Чим то угодник Божји изрече, одмах за речима његовим следова и само дело: јер она четири монаха бише изненада поражени од Бога страшном губом, те им иструлеше сви удови, и они умреше у тој болести.

Пошто се ово догоди, човека Божјег Флорентија спопаде велики страх што прокле ону браћу, и целог живота свог не преста кукати због те братије, а себе називаше најсвирепијим убицом њиховим. Ово пак учини свемогући Бог да се овај прост и врлински човек не би никада више усудио, када је увређен, проклети икога устима својим.

Овај богоугодни муж учини и другу чудесну ствар. Када се глас о њему пронесе свуда, к њему дође издалека један ђакон, да се удостоји његових молитава и благослова. Угледавши око келије преподобнога огромно мноштво змија и разних гмизаваца, ђакон се страховито препаде и повика рекавши: Слуго Божји, помоли се за мене! - У том часу ваздух беше чист и небо ведро, пошто сунце грејаше. Изишавши из келије, преподобни Флорентије подиже очи и руке к небу и стаде се молити, да Господ отера одатле те гадове на који хоће начин. И одмах загрме гром и сину муња, те поби све змије што се налажаху на том месту. Угледавши побијене змије, човек Божји Флорентије опет погледа у небо и рече: Ето, Господе, побио си ове змије, али ко ће их уклонити одавде? - И одмах после ових његових речи долете онолико птица колико бејаше убијених змија; и свака птица узе по једну змију, однесе је далеко и баци, те се на тај начин очисти од змија место на коме преподобни живљаше.

Пошто све дане живота свог проведе у великом богоугодништву, свети Флорентије пређе у живот бесконачни. Такође и преподобни ава Евтихије, пошто је много година пасао поверено му стадо, и многе упутио на пут небеског царства, и многе руководио у спасењу, престави се ка Господу. И он који за живота свог није чинио чудеса, показа се чудотворац по престављењу свом, пошто Господ прослави слугу Свога: јер од одеће његове што остаде после смрти његове, даваху се исцељења болесницима који страдаху од разних болести. И када је бивало бездождије и велика суша, тада су се људи тога краја сабирали, узимали одећу преподобног Евтихија, односили је у Цркву пред Господа, вршили молепствије, пролазили са њом кроз села, њиве и баште, и одмах је Господ давао кишу, која је богато напајала земљу. Ово јасно показује како је велику силу богоугодних врлина имала за живота на земљи унутра у себи душа онога, чија спољашња одећа, доношена пред Господа, одврађаше гњев Господњи.

Тако се Бог у оба ова угодника Своја прослављаше тада чудесима, и сада се њих ради прославља од нас слугу Својих, и биће прослављан у бесконачне векове. Амин.