Божанствени Зевина начини себи на једној планини подвижничку келију, и подвизаваше се у њој до cтaрости своје. Све преподобне оце свога времена он превазиђе истрајношћу у светој молитви. Пошто од старости није могао да стоји право за време молитве, блажени се ослањаше на свој штап, и тако се мољаше и слављаше Бога. Пошто проживе свој чудесни и богоугодни живот, он пређе из овог живота и оде ка Господу.

Божанствени Полихроније би ученик преподобног Зевине. Он је тако силно подражавао врлине свога учитеља и тако одражавао у себи његове одлике, да тако јасно ни печат не може да одрази себе на воску. Јер и он практиковаше Зевиново стајање и непрекидну молитву. Али гвоздене ланце није хтео да носи, бојећи се да му се због тога не погорди душа. Место тога он отсече један пањ, врло тежак, који је ноћу стављао себи на леђа, и тако натоварен молио се Богу. А када би неко дошао и закуцао на врата келије, он је скидао са себе пањ и скривао га на нарочито место, да би избегао хвалу и славу од људи. Због таквих подвига блажени Полихроније доби од Бога благодат чудотворства. Тако, молитвом својом он једном уклони сушу и низведе кишу; исто тако, молитвом својом напуни јелејем један суд који је био празан. Чинећи таква, и многа друга чудеса, он се пресели ка Господу.

А и друга двојица преподобних, Мојсије и Дамјан, беху такође ученици божанственог Зевине. Мојсије остаде до краја са Зевином, указујући му као свом оцу и господару свако послушање и услугу, и одражавајући у себи као у огледалу врлину која сијаше из свете душе овог блаженог старца. Дамјан пак најпре имаше за учитеља свог у монашком живљењу преподобног Полихронија. Затим отиде у оближње место, звано Ниара, нађе у његовој околини малу келију и настани се у њој. И провођаше исти живот као и учитељ његов Полихроније. Тако да, ко је добро познавао обојицу, када би видео самог Дамјана, чинило му се да види у њему Полихронија, и посматра Полихронијеву душу, сједињену са Дамјановим телом. Из обојице је зрачила иста простота, иста кротост, иста умереност; у обојице је била иста слаткоречивост, иста трезвеност и устремљеност душе, исто појимање Бога, исти труд и бдење и храна и сиромаштина, јер и један и други нису имали у својим келијама ништа осим поквашене леће. Такву је корист стекао преподобни Дамјан од друговања са божанственим Полихронијем