Преподобни Илија од ране младости ступи у монаштво, и проведе седамдесет пет година у потпуној самоћи у удаљеној суровој пустињи близу Антиноје Тиваидске[12]. Немогуће је исказати речима велике подвиге, којима се он одавао на врху дивље пустињске горе, одакле ни једанпут не сиђе у насељена места. А ка том врху пробијала се кроз оштро стење уска стазица, по којој се једва могло ступати ногом.

Ревносни посетиоци затицали су старца где седи под каменом настрешицом пештере, у којој се због мрака једва могао назрети пустињак. Од старости он се сав тресао, јер му је било преко сто десет година. Други оци пустињаци говораху о препо добном Илији да нико не памти када се он настанио на гори.

Под старост он је јео само по три мала парчета хлеба изјутра, а толико и увече, и по три слане маслинке. У младости пак он је само једанпут недељно узимао храну. Оне који су му ради поуке долазили, он је овако поучавао: "He предајте себе под власт Сатани. Постоје три пројаве ђаволске силе, које се изазивају грехопадима инока: прва - заборавност, друга - леност, трећа - похота. Када на инока напада заборавност, рађа се леност, од лености долази похота, а од похоте човек пада. Ако је пак инок опрезан и има страх Божји, у њега нема ни лености, ни рђаве жеље. Зато је Сатана и немоћан против таквог монаха; нема силе да таквог човека ували у грех; и такав се човек спасава благодаћу Божјом".

Показујући пример истинског монашког живота, преподобни Илија у дубокој старости отиде ка Господу.