Преподобни Лазар живљаше у Цариграду, и од ране младости постаде монах и посвети се монашким подвизима. Измлада вођаше он суров живот пребивајући у посту и молитви. Но првенствено се он бављаше делима милосрђа, хранећи гладне и одевајући наге. За свој подвижнички и побожни живот преподобни би удостојен свештеничког чина. To би за царовања византијског цара Теофила. Под Теофилом преподобни Лазар претрпе и муке за своју ревност у иконопоштовању. Посветивши себе служењу Богу, Лазар изучи иконописну уметност и ревносно се бављаше малањем чесних икона у славу Бога, Пречисте Матере Његове и Светитеља Његових. Цар пак Теофил бејаше иконоборац; све поштоваоце светих икона он подвргаваше гоњењима, а иконописце примораваше да пљују на иконе и да их ногама газе. Преподобни Лазар, као иконописац, би ухваћен и подвргнут испитивању v вери. Но узалуд се стараху да га приволе на иконоборачко зловерје, прибегавајући час ласкавим обећањима час претњама. Лазар остаде непоколебљив. Затим га стадоше немилосрдно тући, па га онда вргоше у тамницу. Али и у тамници свети муж настави радити иконе. Тада безакони мучитељ нареди пржити светитељу прсте усијаним гвозденим плочицама, да би га на тај начин потпуно онеспособио за малање икона. При томе преподобном су Лазару претили и смрћу. И живот његов само с муком би спасен заузимањем благочестиве царице Теодоре. Пуштен на слободу, преподобни Лазар нађе уточиште у цркви светог Јована Крститеља, и тамо намала икону која брзо стече славу чудотворне. А када Теофил сконча, преподобни се стаде неометано бавити малањем светих икона. При томе светитељ ни најмање не памћаше зло, него се чак и мољаше за свога мучитеља.
За царовања Михаила III, сина Теофилова и Теодорина, он беше члан изасланства, упућеног римскоме папи Бенедикту III по питањима иконопоштовања. Ишао у Рим по други пут истим поводом и при повратку из Рима он сконча. Чесни остаци његови бише пренесени у Цариград, и погребени у цркви светога Евандра.