За царовања Маркијана и Пулхерије блисташе у Цариграду врлинама прекрасни човек, Маркијан блажени. Рођен у Риму од високородних и богатих родитеља, који се преселише у Нови Рим, Цариград, и доведоше свога сина Маркијана као дете. Маркијан успешно изучи школу, и доби дивно васпитање. А пошто је волео да посећује храм Божји и присуствује црквеним службама, заволе га Патријарх и уврсти у своје клирике. Но после мало времена, иако Маркијан беше по годинама млад али по памети и чистоти живота стар, патријарх га рукоположи за презвитера, и затим постави за старешину Велике цркве.

Када се родитељи блаженог Маркијана преставише из овог живота, оставише за собом велико богатство. Пошто блажени беше јединац, он наследи целокупно богатство. И нештедице га потроши на две сврхе: на зидање или обнављање храмова, и на милостињу сиромасима. Он сазида светој мученици Анастасији нову цркву, дивну и скупоцену. А када га један од другова зачуђен упита, зашто је толико злата потрошио на зидање и украшавање ове цркве, светитељ му одговори: "Када бих ја имао ћерку, и хтео је удати за некога племића, зар ја не бих утрошио много злата, да је украсим као достојну невесту? А овде ја украшавам цркву, дивну невесту Христову, која се уневестила најдивнијем између синова људских, и која је крв своју за Њега пролила, - зар да штедим своје имање? и зар да се још више не старам око њеног украшавања?"
Колико је овај блажени муж био издашан према црквама и сиромасима, толико је био тврд, и веома немилосрдан, према самом себи. He само да се није лепо одевао, него је и оно бедно одело што је на себи имао, често скидао са себе и давао сиромасима.
Пошто доврши и изванредно украси цркву свете Анастасије, дође време да се она освети на сам дан свете Мученице, 22. децембра, дан у који је она мученички пострадала за Христа. Освећење изврши сам пресвети патријарх Генадије. Беше присутан и цар са целим сенатом, и много народа. Обавише и литију, јер пренесоше свете мошти мученице Анастасије из мале старе цркве у велику нову цркву Маркијанову. За време литије преподобни Маркијан у фелону иђаше са осталим свештенством испред кола на којима беху свете мошти. Утом му приђе један просјак, просећи милостињу. А он, немајући при себи ништа осим хаљине у којој беше обучен, - јер никада у своме животу није имао две хаљине, - а не желећи да без ичега отпусти бедника, кришом се извуче, нађе скровито место, скиде са себе хаљину, и даде је просјаку. А сам остаде наг, само у фелону, поступивши по речи Господњој: Који иште у тебе, подај му. - И опет се увуче у свој ред међу свештенством, и нико не знађаше шта је учинио. И кад дођоше цркви, осветише је, и чесно положише мошти свете мученице Анастасије. Пресвети патријарх нареди и блаженом Маркијану да служи са њим свету литургију. А кад дође време умивања руку, Маркијан се покриваше фелоном сво јим, осврћући се, да не бе неко приметио да је наг. А присутни ђакони и свештеници, погледајући на њега, видеше на њему под фелоном неку дивну хаљину, као скупоцену порфиру царску, која се сва блисташе у злату. И једни се чуђаху, а други негодоваху, говорећи у себи да свештеник не треба да носи тако раскошну одећу и да литургише. Но ту невидљиву одећу, којом Бог покриваше наготу слуге свога, сви видеше када блажени Маркијан приступи да се причести пречистим и животворним Тајнама. Неки пак од презвитера казаше о томе пресветом Генадију. И рече пресвети: И ја видех то исто што ми ви кажете. - И после свете литургије позва га патријарх у ђаконик, и поче га корити говорећи: Шта то радиш, брате, гиздајући се преко обичаја раскошном одећом? Зар ти доликује да литургишеш у одећи која приличи цару а не презвитеру? - А он са смирењем припаде ногама његовим, говорећи: "Опрости, Владико, нисам учинио то што ми кажеш. Јер од младости своје нисам навикао да носим лепе и скупоцене хаљине; па зар да се сада у такве облачим?" - Рече му патријарх: "Ми те сви видесмо у царској одећи. Што се тако покриваш?" И нареди му да разгрне фелон. А кад разгрну фелон, видеше тело његово наго, и зачудише се. Патријарх затражи од њега објашњење, и он против воље исприча шта се десило, како Христа ради даде просјаку своју једину хаљину. И сви који то чуше, као и они који на њему испод фелона царску одећу видеше, прославише Бога који такву тајну благодат даје онима који Га љубе. И отада многи сазнадоше за његово милостиво житије. Докле је ишла љубав блаженог Маркијана према сиромаштву, и трпљење, види се из овога: једном приликом, идући по киши, покисе му одећа; он дође дома, закључа врата, наложи ватру и сушаше крај ње своју мокру одећу, јер није имао другу да обуче. Утом се деси да патријарху затреба ради нечега старешина цркве, и посла неке да зову Маркијана. Ови дођоше Маркијановој кући, али она беше затворена. Тада они стојећи пред кућом довикнуше Маркијана и саопштише му да одмах иде патријарху. Он обећа да ће доћи, али не отиде, јер му се одећа још не беше осушила. И понова дођоше ти људи од патријарха са поруком да одмах иде патријарху. А један од њих погледа кроз кључаоницу и виде Маркијана како крај ватре суши своју одећу, и то каза онима што беху с њим. Онда они отидоше и известише патријарха о томе. А он рече: He чудите се томе. Маркијан се још из младости евоје научио добровољном сиромаштву и смирењу; свега себе поверио је Богу јединоме, и делом извршује апостолску реч: имајући храну и одећу, он је тиме задовољан (ср. 1 Тм. 6, 8) - Чувши то, прославише Господа који има такве своје служитеље.
Због таквог његовог врлинског живота Бог му даде дар чудотворства: да изгони ђаволе и да исцељује болесне. Једном, о празнику неком беше сдужба у цркви свете Анастасије; народа беше много, а једна трудна жена, пошто у цркви беше тескобно, изиђе на црквено крило, али се случајно омаче с њега, паде на земљу и издахну. А свети Маркијан, не желећи да празник буде нарушен кукњавом, подиже руке своје к небу, и усрдно се помоли Богу, и наједанпут жена оживе, и стаде на ноге здрава, а плод који ношаше у утроби својој нађе се да је жив. И удивише се људи овом преславном чуду.
Једном беше велики пожар у Царцграду. И огањ већ беше опколио цркву свете Анастасије. Преподобни Маркијан се пoпe на кров цркве, и подигавши руке к небу, мољаше се. И одмах огањ задржа и заустави своје неукротиве пламенове, и сав угасе од светитељевих молитава као од многе воде, и ни најмање не оштети црквену грађевину.

Преподобни Маркијан сазида још цркву и другој мученици, светој Ирини, и то на месту крај мора где је био стари и већ пали храм. Исто тако он обнови и оближње цркве: храм светог Теодора и храм светог Исидора, и снабде их свима потребама. И залажаше већ у дубоку старост, приближавајући се блаженој кончини својој. Ноћу пак обилажаше улице градске, и кад би нашао неког мртваца, он га је умивао и облачио. И говорио би мртвацу: Устани, брате, да се поздравимо! - И устајући на реч светитељеву, мртвац би му давао целив у уста, и опет отпочинуо.
А спасао је блажени Маркијан и многе блуднице саветима својим и доброчинствима, и оне су се удавале и живеле по закону. А оне од њих које су пошле на тај пут из беде, он је обраћао на пут целомудреног живота, потајно их збрињујући од имања што су му били оставили родитељи.
Овог блаженог мужа Бог усини, Анђели похвалише, Светитељи почитоваше, цареви се застидеше, народи му се удивише, и због њега прославише Бога. А ђаволи га се поплашише, и побегоше од њега. Он сав беше у Богу и Бог у њему, и престави се Богу испуњен годинама и добрим делима. А престави се Богу 471 године, пре но што доврши и освети цркву свете Ирине. На самртном часу изговори ове речи: Господе, у руке твоје предајем ово двоје: душу, коју си Ти сам саздао, и цркву, коју сам ја по твојој вољи сазидао. - А погребен би славно у манастиру светог Јована Претече, који се назива и Даниловим, близу цркве светог мученика Мокија.
О довршењу цркве свете Ирине, после кончине блаженога Маркијана, побрину се благочестива царица Верина, супруга цара Лава Великог, који се зацари после Маркијана и Пулхерије. И доврши је како доликоваше; и кров јој украси златом; и изнутра је улепшана сваким благољепијем у спомен преподобног Маркијана, а у част самог Христа Бога, коме слава са Оцем и Светим Духом вавек, амин.