Свети отац наш Павле, будући епископом Неокесариским, толико постаде чувен по врлинама, да славно име његово дође до ушију и Ликинија који тада цароваше им у Никомидији. Ликиније, почевши жестоко гонити хришћане, посла људе те му светога Павла доведоше на суд. Цар тиранин најпре се постара да светитеља заплаши разним застрашивањима; затим га стави на тешке муке. Светитељ тако јуначки подношаше све муке, да и цара и све присутне запрепасти његово неупоредљиво јунаштво и трпљење. После тога светитељ би подвргнут оваком мучењу: усијану гвоздену плочу ковач клештама метну на длан светитељу, онда длан друге руке светитељеве положи преко те усијане плоче, па затим стави обруч преко дланова, стеже га, и тако држаше док се усијана плоча не охлади. Од тога се жиле и мишићи на светитељевим рукама потпуно умртвише, те он више није био у стању владати својим прстима. Затим светог страдалца послаше у прогонство у тамницу, На обалама реке Еуфрата.

Када се цар Константин Велики коначно зацари на Истоку, тада бише пуштени на слободу сви хришћани који су се налазили по тамницама и у прогонству, и сваки се врати у своју постојбину. Тада се и свети отац наш Павле врати у Неокесарију на свој епископски престо, и блисташе врлинама као и раније када је био пустињак.

Када се 325. године у Никеји састаде Први Васељенски Сабор, на њему учествоваше и свети отац Павле, са осталим светим Оцима. Свети Павле беше један из тамошњих богоносних Отаца који на телу свом ношаху ране Господа Исуса. Од присутних на Сабору Отаца: неки беху лишени руку, неки ушију, неки носа, неки ока, а неки имађаху неку другу повреду на телу; други за Христа беху претрпели бијење, ломљење костију, ишчашивање зглобова, паљење огњем, стругање разних делова тела. Све то беху сјајна сведочанства љубави њихове према Господу Христу. Мећу присутним светим Оцима и блажени Павле имађаше на телу сведочанства свога страдања за Христа: ожиљке од батина и руке сагорене и онеспособљене за рад. Пошто триста осамнаест богоносних Отаца на Сабору осудише Арија и предадоше анатеми, сви заједнички посетише цара Константина. При томе блажени цар узе руке блаженога Павла, целива их, па прислањајући их на своје очи и друге делове тела изговори ове незаборавне речи: "Никад није доста целивати ове руке које за Христа Бога нашег бише сажежене и умртвљене".

После Сабора блажени Павле се врати у свој град на архијерејски престо, и управљавши Црквом доста година, он с миром отиде ка Господу и доби од Њега венац исповедништва.