Овaj свети отац Равула био је у време цара Зенона (474-491 г.). Родио се у сиријском граду Самосати. Васпитавао га је врло чувен човек, по имену Варипсава. Изучио је сиријски језик. Пошто је измлада упражњавао сваку врлину, постаде монах. Удаљивши се од људи, живео је сам по планинама и пештарама, као некада велики Илија и Јован Крститељ. Касније пак, после неколико година, он са некима оде у Финикију. А пошто тамо још више блисташе својим врлинама, он због тога постаде познат свима, иако то није желео.

Уз помоћ цара Зенона и бејрутског епископа Јована он подиже манастир у планини. Тада се овај божанствени Равула, и они са њим, налазио међу идолопоклоницима, као што су се Павле и Варнава, или Петар и Јован, налазили међу Јеврејима. Стога је он идолопоклонике понекад изобличавао, a понекад поучавао. И скоро све их приведе богопознању. To беше прво и изванредно дело које учини блажени Равула. А када се после смрти цара Зенона зацари Анастасије Дикор, 491 год., уз његову помоћ преподобни Равула сазида други манастир у Цариграду, који се назва по имену Равуле. Исто тако он основа и многе друге манастире по разним местима.

Преподобни Равула беше према свима пажљив, приступачан, поучљив, нежан, љубак, братољубив и милосрдан. А када би га зли ђаво узнемирио ма којом страшћу, он је против сваке страсти изводио по неку изреку Светог Писма, и тако их одгонио од себе. Знао је врло много изрека и из Старог и из Новог Завета.

Живео је преподобни Равула до у дане Јустинијана Великог, који сазида цркву Свете Софије. А кад му би нешто преко осамдесет година, он чу глас с неба који му говораше: "Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити" (Мт. 11, 28). Касније, одболовавши мало, отиде ка Господу, око 530 године.