О овоме преподобном Серапиону, који беше друг Светог Антонија Великог и настојатељ такозваних Арсинојских манастира у Нитријској Пустињи, пише историчар Созомен у својој Црквеној Историји (књ. 6, гл. 28) да је се убрајао у најпознатије монашке оце у Египту у време Антонија Великог. А у "Историји Египатских Монаха" (гл. 18), и у "Лавсаику" Паладијевом (гл. 67) пише за њега: "У крају Арсеноитском видесмо презвитера по имену Серапиона, настојатеља многих манастира и игумана великога братства, које је бројало до десет хиљада душа. Братство је обављало велику економију; за време жетве сви су они доносили ави Серапиону своје плодове које су добијали место плате за жетву: сваки по стошестдесет ока жита. И све је то Ава употребљавао на помагање сиротиње, те тако нико у околини није трпео оскудицу. Штавише, жито је слато сиротињи и у Александрију". Упокојио се преподобни Серапион у другој половини четвртога столећа.

Свети Серапион је говорио: "Не мисли да је болест тешка; тежак је само грех. Болест нас прати само до гроба, а грех следује за грешником и после гроба".