Преподобни Серафим беше родом из малог села Зели код Таландија у Беотији (Грчка), од родитеља побожних и врлинских. Још као одојче он пројављиваше своје будуће подвижништво тиме што средом и петком одбијаше да пре заласка сунца сиса млеко из мајчиних груди. Родитељи га крстише давши му име Сотирије, а када напуни седам година дадоше га месном свештенику да се код њега учи писмености и Светом Писму. Млади Сотирије брзо напредоваше у науци, као уосталом и у целокупном свом владању и понашању.

Читајући Свето Писмо и Житија светих Отаца овај побожни младић се врло рано одлучи да свој живот посвети искључиво Богу, и зато се реши да пође у манастир. Родитељи га задржаваху молећи га да их не оставља саме него да најпре сачека да они отиду са овога света, но преподобни остаде непоколебљив у својој одлуци. Узевши благослов од својих родитеља он се удаљи у омањи манастир посвећен светом Пророку Илији, који се налажаше на сат хода од села на брду званом Каркара. Ту се он подвизаваше у једној пећини а у њеној близини сагради мали храм који посвети Христу Спаситељу. Због честих посета родитеља, сродника и познаника он би принуђен да се ускоро удаљи и отиде у манастир Светих Бесребреника близу Таландија. Међутим, из истог разлога он и ту дуго не остаде, него отиде у Сагматијску гору, између Тебе и Евије, у тамошњи манастир Светог Преображења Спаситељевог, у којем манастиру се чуваше једно веће парче Часног и Животворног Крста Господњег. Игуман и братија тога манастира са љубављу приме блаженог Сотирија, и видећи његову савршену послушност и остале врлине и подвиге, ускоро га постригу у анђелски монашки чин давши му монашко име Серафим. Не прође много времена а преподобни би удостојен и ђаконског и свештеничког чина.

У овом манастиру преподобни проведе пуних десет година у строгим подвизима, а онда зажеле да се удаљи у самоћу те зато замоли игумана и братију за благослов. Пошто доби тражени благослов он крете на пут, и путујући тако стиже на гору звану Домбос у области Левадије у Старој Грчкој. Зауставивши се на том месту он подиже малу цркву коју посвети Спаситељу, а онда подиже и неколико келија. У ове келије он ускоро прими известан број монаха који дођоше да живе са њим. У подвизима са овом братијом преподобни Серафим проведе пуних десет година, а када се његово врлинско живљење и овде прочу и њему почеше долазити посетиоци из околине, он опет зажеле усамљенички живот и зато се удаљи сам у неку гору даље од манастира. После једног јављања Пресвете Богородице њему би заповеђено од Ње да сагради већи манастир у близини села Домбоса. Преподобни би послушан тој небеској визији, и зато, откупивши најпре од сељака земљу потребну за манастир, он сам пође у Цариград да од васељенског патријарха добије дозволу за подизање манастира. Са добијеном дозволом он се брзо врати и одмах отпоче градити ставропигијални манастир у част Христа Спаситеља.

Али лукави добромрзац ђаво не остави светога на миру. Он нахушка неке људе из околине те они пођоше и лажно оклеветаше преподобног код турског заповедника у Левадији. Поверовавши овим њиховим клеветама турски старешина посла војнике да преподобнога доведу везана у Левадију. Ухвативши светога и везавши га, Турци га стадоше тући и злостављати тако да га учинише скоро полумртвим, а и чесну му главу разбише, што се и до данас види на самим његовим светим моштима. Сва ова њихова злостављања блажени Серафим кротко и незлобиво подношаше и ни мало не мржаше своје непријатеље. Шта више, он жедним турским војницима, својим мучитељима, на чудесан начин изведе воду из стене и тако они своју жеђ утолише, јер време беше веома жарко. Ово доброчинство светитељево толико одобровољи њих да они, уверивши се у његову невиност, пустише га слободна да се врати натраг у манастир. Вративши се натраг, преподобни са братијом настави зидање манастира и убрзо га доврши. Благодарећи ширењу гласова о врлинама преподобнога, у нови манастир се убрзо сабра доста нове братије, ревносних подвижника врлине и књиге.

Пошто тако мирно заврши подизање манастира, преподобни Серафим поживе још три године са својом братијом и онда се припреми за пресељење ка Господу. Он јасно предвиде време своје кончине и зато благовремено призва к себи братију, то јест своју духовну децу, и мудро их поучи науци Господњој и особито великој врлини молитве. Потом мирно предаде дух свој у руке Господа свога, Коме је од детињства усрдно служио. Његово престављење би на дан Преполовљења Педесетнице 6. маја 1602. године. Сходно његовој последњој жељи његово тело би погребено у његовом старом манастиру, но после чудесног прослављења свете му мошти бише пренесене у храм његовог новог манастира, подигнутог његовим сопственим рукама.

Преподобни Серафим би и за живота и по смрти велики чудотворац, Божјом благодаћу и својим молитвама исцељујући многе болеснике и невољнике. Тако, на пример, он исцели два ђавоимана младића: једнога послушника из манастира Светих Архангела, по имену Георгија, и другога по имену Димоса, из родног села светитељевог званог Зели. Исто тако и на светим моштима светитељевим дешаваху се многобројна чудесна исцељења и услишења на славу Христа Бога нашег, Коме нека је са Оцем и Светим Духом слава, част и богопоклоњење у све векове. Амин.