Оно што Исус син Сирахов каже о Симону, сину Онијином: Симон, син Онијин, јереј велики, који у животу свом построји дом, и у дане своје утврди цркву (Књ. Исуса, сина Сирахова: 50, 1); и још: као јутарња звезда усред облака, као пун месец у време своје, као сунце које обасјава цркву Вишњега (Књ. Исуса, сина Сирах.: 50, 6-7), - то исто треба и ми да кажемо о истоименом преподобном оцу нашем Симону, епископу владимирском и суздаљском, сведоку и списатељу житија угодника печерских, другом летописцу после блаженог Нестора. Јер он уистини добро построји дом Божји и утврди Цркву Христову својим светим житијем и учењем о житијима светих, као један од оних добрих пастира, о којима Господ преко пророка Јеремије обећа говорећи: Даћу вам пастире по срцу моме, и они ће вас пасти разумом и знањем (Јерем. 3, 15). И заиста, све особине које се приписују сину Онијином Симону, добром пастиру старозаветном, својствене су и овом преподобном Симону, и пастиру владимирском и суздаљском.
Овај блажени Симон прими свети монашки образ у светом манастиру Печерском, сличном небу, украшеном светим подвижницима као духовним звездама, месецом и сунцем. Ступивши у манастир, Симон је с усрђем читао житија ранијих Богу угодивших светитеља печерских, многобројних као звезде, и сам се на све могуће начине старао да упражњава њихове врлине. Он се с љубављу сећао првог неимара, преподобног Теодосија, који је умножио духовне звезде монахе, зато и подражаваше његов живот. Сећао се он с љубављу и подвига првоначелника печерског, светог Антонија, као светозарног сунца које светлошћу својих добрих дела обасја и просвети све. Зато се он угледаше и на његово равноангелно житије. Гледајући на преподобне, умножене као звезде које служе месецу и сунцу, Симон се учио смиреном послушању. Он се нарочито учио смирењу на примеру светог Теодосија, који је као месец сијао јаче од свих осталих звезда и заслужио у Бога најславнији венац. Од светог Антонија, као од сунца које језди по небу само без осталих светила, он наследи равноангелно угађање Господу у усамљеничком безмолвију, молитвеном тиховању. Слично огледалу, одражавајући духовно у себи сва та врлинска светла: звезде, месец и сунце, он је и сам пројављивао из себе светлост звездану, месечасту и сунчану. Уствари, слично старозаветном првосвештенику Симону, и он несумњиво беше као јутарња звезда, и "као пун месец", и "као сунце које обасјава Цркву Вишњега". У светом манастиру Печерском, сличном небу, он достојно служаше Пресветој Богородици, светлој као јутарња звезда, дивној као месец, славној као сунце, подражавајући по својим моћима и њу саму у смиреном послушању, у усрдном мољењу саборном, и у богомислију усамљеничког молитвеног тиховања. Када преподобни Симон светлошћу добрих дела својих засија свуда, и у најудаљенијим крајевима, тада се деси да архијерејски престо епархије владимирске и суздаљске беше упражњен, не имађаше архијерејског венца. А Црква треба да се украшава венцем од звезда, као што свети Јован пише у Откривењу (Откр. 12, 1). На том престолу не беше пастира - пресветлог сунца и дивног месеца, те се тада та црква не могаше псаламски похвалити: Престо његов као сунце преда мном, и као пун месец (Пс. 88, 37.38). У то време, по благоволењу Начелника пастира - Исуса, који некада паству оваца својих повери христољубивом Симону Петру, овај блажени Симон који гајаше особиту љубав према Његовој Богоматери, би подигнут на пастирски престо Богом чуваних градова: Владимира и Суздаља. На тај начин се венац те цркве очигледно украси звезданом светлошћу, и престо њен засија као сунце, и као пун месец. На том високом положају овај добри пастир још јаче засија добрим делима и као јутарња звезда, и као пун месец, и као сунце: засија просвећујући науком, загревајући љубављу, живот дајући благодаћу од Бога измољеном. Овај блажени Симон замишљаше себе као јутарњу звезду која објављује крај ноћи и почетак дана, зато на све могуће начине чуваше своје овце од дела тамних, грехом помрачених, и упућиваше их на дела светла, благодаћу просвећена. Исто тако он замишљаше да су сунце и месец два неуспављива небеска ока, зато се труђаше да престо његов сија као сунце, и као пун месец, и лично се стараше да подражава та два неуспављива небеска ока, те с неуспављивом будноћом ревносно пасаше своје стадо.
И тако се блажени Симон врло ревносно и свим срцем подвизаваше око Богом поверене му пастве, и у звању свом нађе се као врло искусан. У исто време он никако не напушташе своје монашке трудове, увек се сећајући и имајући на уму трудове и подвиге преподобних отаца печерских, и радујући се душом што се удостоји да тамо прими свети образ анђелски и, да буде њихов сажитељ. Зато он призиваше себи у помоћ њихове молитве Богу, и њиховим посредовањем и благодаћу Божјом он успешно руковођаше паству своју, те се на њему испуни и све остало што Исус син Сирахов приписује старозаветном првосвештенику Симону који је угодио Богу. Поред осталог Исус син Сирахов пише о првосвештенику Симону да је био као дуга небеска, као ружа, као крин, као мирисаво стабло ливаново, као жар и тамјан у кадионици, као златан сасуд, као маслина, и као кипарис (Књ. Исуса сина Сирах. 50, 8-11). Све ове пастирске врлине овако преносно изражене, поседоваше и овај наш добри пастир, свети Симон: много се труђаше око одржавања мира међу људима, - то прасликује небеска дуга; делом својим он све учаше трпљењу растући као ружа у трњу, при обрађивању духовног винограда пастве своје; и делом и речју он упућиваше све духовној чистоти, као засађујући бели крин; поучаваше све молитви Богу, као да умножава мирисаво биље ливанско; благодараше Бога у невољама својим, и томе учаше и паству своју, престављајући собом тамјан који мирише на жару; предлагаше свима златан сасуд љубави и мудрости духовне; укорењиваше у пастви својој маслину милосрђа и љубави према ближњему; исто тако гајаше у пастви својој као превисок кипарис непрекидно размишљање о Богу.
Све ове врлине блажени Симон исписа на таблицама срца свог још у светом манастиру Печерском, учећи се њима из житија светих угодника печерских. Зато је имао пламену жељу да и остале благочестиве људе упозна са животом печерских подвижника. Због тога он се реши да састави писмени опис живота светих подвижника печерских. Али пошто у то време, због многих ратова и метежа, беху изгубљене многе књиге, те су почели да се заборављају догађаји у њима описани, а и многе ствари нису биле уопште записане, блажени Симон стаде са великом ревношћу распитивати очевице разних чудеса која су се догађала у обитељи Печерској, и све то као мудра пчела скупљати уједно. Зато нас он и просвети светлошћу сунца, месеца и звезда, пошто нам описа чудеса преподобног Антонија, тог светозарног сунца, и чудесно окивање кивота преподобног Теодосија - тог дивног пуног месеца, и додаде томе опис свете, небу подобне, цркве печерске, чији је престо заиста сијао као сунце и као пун месец; све је то преподобни Нестор унео у први део Патерика. Осим тога, блажени Симон у посланици Поликарпу дао је податке о животу многих подвижника печерских, који подвизима својим као звезде сијају; - то је ушло у други део Патерика. Доцније преподобни Симон упути још једну посланицу истоме Поликарпу, у којој говори о подвизима многих других подвижника печерских.
Из списа овог блаженог Симона види се да је имао превелику веру и љубав према Пресветој Богородици и према преподобним оцима печерским: Антонију и Теодосију, те изгледа да нераздвојно са овим оцима живи у пештери, јер он само телом живљаше у епархији, а душом и умом стално борављаше са овим светитељима. Као што апостол Симон Петар беше најпламенији љубитељ Господа Христа, тако и овај истоимени свети пастир показа се најплеменитији љубитељ Пресвете Богородице и њене обитељи Печерске.
У дане блаженог Симона показа се велико знамење на небу изнад Печерске обитељи: Жена нека, Невеста невенчана, Пречиста Богородица имађаше под ногама својим не само светлост месечасту него и звездану и сунчану; јер овај пастир добри сијаше добрим делима својим и као звезда, и као сунце, а не само као месец. Притом, он показиваше тако велико смирење да је као епископ писао у посланици својој, да би сматрао за част да у светом манастиру Печерском буде ђубре које пролазници ногама газе и разносе.
Овај добри пастир потруди се много, хранећи своје духовне овце не неком смртном храном већ животворном, јер им је и у своме животу и у својим књигама предлагао житија светих подвижника печерских.
Пошто проведе дванаест година на архипастирском престолу, он отиде к пастирима који седе на дванаест престола и к самом Пастиреначалнику, Господу Исусу, да прими од Њега неувенљиви венац славе. А чесно тело његово, сагласно жељи његовој, израженој у посланици блаженоме Поликарпу, и љубави његовој према светим подвижницима печерским, би положено у пештерама Печерским, где и до сада стоји нетрулежно и читаво, у част, славу и хвалу Оца и Сина и Светога Духа, једнога Бога у Тројици, сада и увек и кроза све векове, амин.