Овaj преподобни отац наш Флавијан удаљи се на врх једне планине, и тамо направи себи једну малу келију, и затвори се у њој. И проведе у њој шездесет година. И за то време никога не виде, нити с ким проговори реч, него, умом сабраним у срцу, живљаше у Богу и од Њега добијаше сваку утеху, по речима пророштва: Теши се Господом, и учишће ти што ти срце жели (Пс. 36, 4). А имађаше на келији једну малу рупу, пробушену косо и полукружно, кроз коју је провлачио руку и узимао храну што су му остављали. Тако га нико од долазника није могао видети. Храна му је била квашено сочиво. Јео је једанпут недељно.

На такав начин проживе овај блажени пуних шездесет година, не променивши ни најмање за то време ни храну своју ни узвишени начин живота. Зато га Бог богато обдари благодаћу чудотворства. И он молитвом уништи једног врло великог дракона; молитвом уби гују; молитвом очисти поље од мноштва скакаваца. Он једног бесомучника ослободи од демона; исцели једну жену од рака на грудима. А једног човека мртвог, кога беше бик згазио, он васкрсе.

Тако провевши овај многотрудни и привремени живот, блажени Флавијан промени светом, и оде у онај блажени и вечни живот, у коме се сада весели.