У дане благоверних великих кнезова, светих страдалника руских Бориса и Гљеба, беху у Русији три рођена брата: овај Јефрем о коме је реч, Георгије и Мојсије. Они беху родом из Угарске земље, и у звању бојара служаху великим кнезовима Борису и Гљебу. Када свети Борис би убијен на реци Алти, догоди се да бојар Јефрем не беше тамо са кнезом Борисом. И тако остаде у животу, док његов брат Георгије би убијен заједно са светим Борисом: он паде крај господара свог, при чему му убице отсекоше главу због златне гривне којом га беше одликовао свети Борис. А трећи брат Мојсије беше поред кнеза када овај би убијен, али се бекством спасе од смрти. После тога Мојсије пострада због своје чедности од једне Пољкиње више него некада Јосиф од Пентефрије; и постаде свети инок у Кијевском Печерском манастиру, као што о томе пише у његовом житију.

Овај пак блажени Јефрем, после убиства благоверног кнеза Бориса, дође на место где то неправедно убиство беше извршено, и, плачући и ридајући, тражаше тело свога брата. Али нађе само његову главу, коју узе и чуваше је све до краја свога живота. Оставивши онда свој бојарски чин и дом, он оде у град Торжок и нашавши у близини тога града једно прекрасно место на обали реке Тверце, подиже тамо храм у име својих господара, великих кнезова, светих страдалника Бориса и Гљеба. И сабравши много инока, он основа манастир, а сам постаде архимандрит.

Потрудивши се дуго у посту и молитвама, он угоди Богу и престави се 1053 године. По престављењу његовом, на гробу његовом догађаху се многа чудеса и даваху се исцељења болнима; дају се исцељења и сада онима који са вером долазе, у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек, амин.