Од ове четворице преподобни Јован би ученик и познаник преподобног Лимнија, који се подвизавао на гори близу Таргале, као што рекосмо под 22 фебруаром. Овај Јован се настани на једној врло хладној гори, коja се налази на северу. И проведе на њој двадесет и пет година без крова и склоништа. Храна му беше хлеб и со. Носио је кострет. Око тела је носио врло тешке гвоздене ланце. Силно оптерећен тим ланцима и паљен сунчаном жегом, овај храбри подвижник никада није допуштао себи никакву олакшицу и предах у овим патњама. Па и бадем, који крај његовог обиталишта беше посадио један његов познаник и који с временом израсте у дрво и даваше сенку, преподобни посече, да не би његову сенку искористио себи на одмор. Пошто се тако подвизавао, преподобни Јован отпутова ка Господу.

А блажени Мојсије, угледајући се на живот преподобног Јована, настани се на једном вису, близу места Раме, и ту се упражњаваше у подвижничким подвизима. А славни Антиох, иако у годинама, налагао је на себе тешке подвиге. Преблажени пак Антонин, иако старац, огради зидом једно врло пусто место, и тамо се подвизаваше као и млађи, јер је као и они јео само хлеб и со; и пио исто пиће што и они, тојест воду; и носио кострет као и они; и творио као и они иста бдења и молитве. Уопште говорећи, ова четворица преподобних налазили су се по цео дан и по сву ноћ у подвизима и трудовима, тако да њихову истрајност и јунаштво не умањи ни дуготрајно подвизавање, ни старост, ни болест. Јер имађаху у срцу божанску љубав и ревност, да се труде за Бога и да се подвизавају. И пошто проведоше живот у таквим подвизима, они у миру предадоше душе своје у руке Божје