Родом из села званог Мега близу града Карпенисиа (на Пелопонезу), а од родитеља побожних и христољубивих. На крштењу доби име Георгије. У једанаестој години доведе га његов старији брат Атанасије у Цариград и остави га код неког свог земљака продавца, а сам се врати натраг кући. Продајући на улици робу и намирнице свога газде, млади Георгије једнога дана паде и разби газдине крчаге и посуде, па бојећи се казне за то, сеђаше крај пута и плакаше. Видећи га тако где плаче једна Туркиња, узе га у своју кућу да га утеши и тамо га задржа пуна два месеца. После тога, мало силом мало обећањима, она и њен муж учинише те он прими муслиманску веру, па га заједно са својом децом и обрезаше. Но потом се овај Турчин побоја за своју жену, и зато одасла Георгија једном другом Турчину, који га узе са собом на пропутовање по Бугарској, Босни, Македонији и Евији, па се опет вратише натраг у Цариград.

Не прође дуго времена а мали Георгије дође себи и схвати какав је страшан грех учинио, те поче у себи потајно се кајати и горко плакати. Уграбивши некако прву прилику он побеже из Цариграда и дође у свој дом. Од тада отпоче строго постити и Богу се молити, призивајући особито Св. Великомученнка Георгија да му буде посредник пред Богом, еда би се удостојио да мученичком крвљу спере свој грех одрицања од Христа. А ноћу тајно одлажаше и у оближњој црквици Светог Георгија мољаше се њему дуго и усрдно. Једном приликом он остаде тамо на молитви до ујутро, и кад се враћаше спазише га нека деца и повикаше: Ено калуђера. Тада Георгију дође на мисао да стварно и постане монах, и то одмах саопшти својој мајци. Мајка, која жељаше да га ожени, беше противна његовој намери и гледаше да га у томе спречи. Тада Георгије тајно побеже у Свету Гору и дође у скит Св. Пантелејмона. Тамо нађе свог земљака јеромонаха Кирила и постаде његов послушник. Старац га утеши и научи правом монашком животу, а уз то и пиемености, те он стаде читати Нови Мартирологион, где беху описани подвизи светих Новомученика.

Провевши тако у Светој Гори годину дана у подвизима, зажеле да прими монашку схиму, али старац га одбијаше говорећи да треба да прође бар две до три године. Но на наваљивање Георгијево он га ускоро замонаши, у другу недељу Великог Поста, давши му име Герасим. Три дана после монашења Герасим затражи благослов да пође на мучеништво, но старац га стаде грдити, говорећи му да је то искушење од ђавола, који жели да га неприпремљеног поново зароби у своје канџе. Треба да трпиш, рече му старац, и дуже времена проведеш у монашком живљењу, јер је и монаштво, по Светим Оцима, такође мучеништво. Герасим се покори мишљењу старца, али ускоро опет затражи благослов, но ни овога пута га не доби. Кријући у себи жељу за мучеништвом он тако проведе три године, а онда доби благослов да се подвизава негде у самоћи, али да у свет не излази. Преподобни Герасим прође тада кроз неколико манастира, али га туга због одрицања и жеља за страдањем никако не напуштаху, тако да беше сав измењен у лицу и изгледу. Најзад се посаветова са једним духовником званим Данилом, који га исповеди и причести Светим Тајнама Христовим, па онда отиде код свог првог старца Кирила и рече му: "Пошто се налазим под твојим каноном да не могу изаћи у свет, молим те и преклињем да ме пустиш да одем у моју отаџбину, да видим моју мајку и сроднике, а верујем Богу да те нећу ожалостити овим мојим одласком". Овим преподобни мишљаше на мучеништво, а под отаџбином подразумеваше небески Јерусалим, под мајком пак подразумеваше Пресвету Богородицу, а под рођацима свете Мученике. Тако доби благослов и крете на пут. А беше му тада 25 година.

Одмах крену у Цариград и када стиже тамо, јави се кући свога ранијег домаћина Турчина. Изишавши пред њега рече му: "Ја сам онај мали незлобиви Георгије кога сте ти и твоја зла жена обманули и учинили Турчином. Упознавши светлост и истину дошао сам сада да исповедим пред свима да сам Хришћанин и као Хришћанин желим да умрем!" Турчин беше запањен оваквим ставом преподобнога, али опет покуша да га придобије ласкама и обећањима. Када у томе ништа не успе, он му посаветова да иде одатле и живи где хоће као хришћанин, само да сада каже да је муслиман да би се жив извукао из града. Мученик му се захвали на љубазности, али не прихвати да се опет назове муслиманином. Тада ага дозва свога хоџу и предаде му мученика. Овај са своје стране покушаваше да га поново придобије, па када ништа не успе предаде га турском војном старешини у граду.

Узевши светог Герасима војни старешина га стављаше на најстрашније муке и злостављања, и то пуних петнаест дана. Но како мученик Христов остаде непоколебљив, заповедник га осуди на смрт посечењем мачем. Када га џелат узе и доведе на губилиште, свети новомученик мирно клече у правцу истока и изговори ону молитву блаженога разбојника; "Помени ме, Господе, у царству Твоме". Схвативши џелат шта мученик жели, стаде га насилно обраћати на запад, но мученик се поново окреташе на исток. Ово разбесне џелата и он му нагло отсече чесну главу, док лице мучениково блисташе радошћу још дуго времена по посечењу. Пострада за Христа у дан 3. јула, у среду, 1812. године, на тргу близу храма Свете Софије у Цариграду.

Благочестиви и мученикољупци хришћани узеше делове његове одеће и неколико длака са главе, од чега после многи добише исцељења. А када добише дозволу откупише његово свето тело и чесно погребоше у храму Преображења на острву Проти. Одатле га кроз три године пренесе старац преподобнога Кирило у манастир Пирсос у Карпенисиу, где и данас почива