Незнабожни цар Нумеријан, бавећи се у граду Антиохији, приреди једнога дана велики празник у част идола и принесе погане жртве идолима, које помеша са невином крвљу, јер закла на жртву малога синчића једнога варварског цара, кога Нумеријан беше узео као залог чврстог и ненарушивог мира. Са тим царем Нумеријан је ратовао неко време и пошто не могоше победити ни један ни други, они склопише мир, утврдише га узајамним заклетвама и постадоше пријатељи. У потврду пак ненарушивог мира и пријатељства варварски цар даде свога малога синчића да буде на двору Нумеријанову, да га Нумеријан васпита и чува на своме двору као своје рођено дете. Али Нумеријан, примивши ласкаво царевог синчића, убрзо пројави своју нечовечну свирепост: наруши мир са тим царем, пренебреже заклетву, презре пријатељство и својом руком закла царевог синчића у храму гадних богова својих.У то време архипастир Антиохијске цркве беше свети и богоносни отац Вавила. Изабран по указању Божјем на престо архијерејски, свети Вавила добро пасијаше Христово стадо, будући углед вернима речју, живљењем, љубављу, вером и чистотом (1 Тм. 4, 12). У време када се светковаше тај идолски празник и обављаше нечовечно убиство, епископ Вавила, сабравши антиохијске хришћане у цркву, приношаше бескрвну жртву Богу истиноме, молећи се за своје словесно стадо, да га душегубни вуци не разграбе, и учаше своје овце да буду чврсте у вери и да не отпадају у време напасти. Безбожни пак цар, враћајући се са одвратног и човекоубиственог жртвоприношења, упути се ка хришћанском храму, желећи да види вршење Божанствених Тајни, а уједно и претећи да својим уласком у цркву оскрнави светињу Господњу. Чувши да незнабожни цар са свом својом пратњом греде ка цркви, ревнитељ Божји свети велики Вавила остави божанствени олтар, и изишавши противу цара стаде на црквеним вратима. И угледавши цара који се приближавао цркви, светитељ му громким гласом довикну: "Не доликује теби, цару идолоиоклонику, да улазиш у светињу Бога живога к да је оскврнављујеш својим присуством". - И свети Вавила се силно успротиви цару, изобличавајући га и ружећи због његовог идолопоклоничког безбожја, и никако му не допусти да уђе у цркву: јер када цар приђе још ближе к црквеним вратима, свети Вавила спусти десну руку своју на цареве груди, потискујући га и одгуравајући га од храма Божјег, тако да се цар врати натраг са великим стидом. Мада цар, имајући са собом слуге и војску, силом хтеде ући у цркву, али га спречи нека сила Божија преко светога Вавиле, и не допусти безбожнику да се дотакне ни прага црквенога: јер речи Вавилине беху као речи анђела, и уплашише дрску душу безбожникову. Поред тога цар се побоја да се не изроди свађа и метеж код огромне масе присутног народа, у којој беше и мноштво хришћана. Стога он, ћутке претрпевши увреду, отиде с гневом у свој двор.Но сутрадан цар нареди да се та црква огњем сагори, а епископа дозва преда се. И стаде га карати за дрско поступање, говорећи: О, најбеднији од свих смртних! на кога си се надао када си се дрзнуо успротивити се мојој власти и сили, забранивши ми улазак у цркву? Зар незнаш колико је зло увредити цара? и каквим казнама подлежи онај који се дрзне осрамотити личност цареву? - На то свети Вавила одговори без икаквог страха: Ја не гледам на цара земаљског, нити се стидим лица његова, него гледам на цара Небеског и на Њега се надам. Ја се бојим Онога који ме постави за пастира Својим овцама и наређује ми да мотрим на наилазак вука и да не допустим да звер улази у стадо. Нисам дакле ја цара увредио, јер знам да је таква дрскост равна лудилу, него сам задржао онога који је уласком својим хтео да увреди светињу Божју и да је оскврнави. Стога је праведно да ми благодарношћу узвратиш за то што те задржах од тако злог потхвата; да си то урадио, ти би потпуно погубио себе, јер би неизмерно ожалостио Саздатеља свог, од кога отпасти страшније је него икаква смрт.Доликовало би теби, узврати Нумеријан, да се раскајеш за свој јучерашљи дрски поступак према нама, а ти нас и сада вређаш. - Вавила одговори: Нама хришћанима не доликује да икога од људи ружимо или вређамо. Не вређамо ми ни тебе: јер не треба бешчестити створење Божје, саздано по лику Божјем. Међутим, ако ко устаје на Бога и бешчести светињу Његову, онда таквога не само не треба поштовати него је праведно и омрзнути га као непријатеља Господња, по речи божанственог Давида: Зар да не мрзим на оне који на те мрзе, Господе, и да се не гадим на оне који устају на тебе? Пуном мрзошћу мрзим на њих; непријатељи су ми (Пс. 138 , 21-22).Када светитељ ово говораше, цар му рече: Остави ти те твоје приче, и послушај нас: ако хоћеш да се избавиш од казне за свој преступ и добијеш опроштај од нас, онда принеси жртву боговима нашим и поклони им се. - Светитељ одговори: За поверено ми стадо готов сам сва страдања поднети и душу своју положити. - Па поћутавши мало, рече: Царе, ја се не могу одрећи Бога свог и служити лажним боговима, чија безакона дела стидно је и споменути. - Поново ти кажем, рече цар, остави своје приче и принеси боговима жртву. Ако то не урадиш, онда ће моја власт тебе злог зло погубити. - Вавила одговори: Жеља ми беше да те избавим из мрака који те окружује, да би ти избегао бесконачне муке, а ти припремаш себи још већи пакао, и друге призиваш к њему. Истину ти говорим: не можеш избећи руке Бога живога.Тада мучитељ, направивши се кротак, стаде без гнева питати светог Вавилу: Можеш ли нам објаснити шта је Бог? - Вавила одговори: Природу Божију не можеш схватити, макар се много трудио, јер је Бог вечно постојећи Цар и Творац и Господ свега, неисказан, недокучљив и неистражљив за ум људски, Начело и Сила свега; Он створи Анђеле и Арханђеле и сва друга бестелесна бића; после њих саздаде човека и обдари га безбројним добрима, постави га за цара на земљи, као што је Он цар на небу, и настани га у рају. Да би човек схватио своје достојанство и колико превазилази остале животиње, Бог их доведе пред њега и нареди му да им надене имена. Бог сатвори човеку и помоћницу и удостоји га наслађивати се разговором са Њим. Међутим неблагодарни човек презре Створитеља свог и пренебреже заповести Његове, а послуша непријатеља свог који му никада никакво добро не учини већ му само прозбори варљиву реч. Поверовавши врагу, он праведним судом Божјим би изгнан из раја. Али незлобиви Бог, иако отера човека од Себе, ипак му непрестано чињаше добро, показујући тиме да, макар неизмерно грешили, Он не жели нашу погибао него на све могуће начине устројава наше спасење.Слушајући овакве речи, Нумеријан их не могаше схватити. Јер како их је могла схватити душа његова, која не беше окусила благодати нити добила знање о вери? А л и од стида да присутни не примете његово неразумевање, Нумеријан се прављаше као да све разуме што говори Вавила, и похвали га као човека који сасвим добро расуђује. Затим га поново упита: А шта је човек? - Вавила одговори: Човек је од земље земљан и смртан, али Је узвишенији од свих смртних бића, кротак, ближњељубив, иако смо ми постали један другоме опакији него зверови.Дивећи се Вавилиним речима, а уједно и сам се правећи мудар, Нумеријан се кунијаше боговима својим да је Вавила мудар и говори истину, само ако боговима принесе жртву. И говораше Нумеријан: Једно само недостаје Вавили - да ода поштовање боговима нашим. Немогуће је да тако премудар човек вешчести богове и говори против њих. - И поново погледавши љупко Вавилу, рече му: 0, премудри старче! принеси боговима жртву, и одмах ћу те сматрати као оца свог. Кунем се боговима да не лажем: наградићу те многим имањима у царству моме.И стараше се незнабожни цар да разним ласкама и обећавањем великих почасти и богатстава саблазни овог праведног мужа. Али истински исповедник Христов остаде непоколебљив у својој вери. На ласкаве речи мучитељеве он одговори: Почетак и основ свакога добра јесте побожност; без ње сва блага ко ја ми ти обећаваш јесу пуко сиромаштво, крајња увреда и лишавање онога што имам.Увидевши да је светог Вавилу немогуће приволети на зловерје, Нумеријан се понова разјари и нареди своме војеначалнику Викторину да светитељу стави тешке ланце око врата и око ногу и да га тако води по граду на гледање свима. Безаконик се надао да ће се овај угледни муж, слављен и поштован од свих грађана, постидети такве срамоте и пристати да испуни безбожну жељу цареву. Када светитеља оковаше у ланце, цар му се стаде ругати, и рече: Тако ми богова, Вавило, теби је баш лепо да ходиш у тим ланцима, јер приличе твојој старости. - Светитељ одговори: Царе, ти са подсмехом говориш то мени, а ја ћу ти истину рећи: ови ланци су мени тако драгоцени, као теби твоја царска круна; и страдања за Христа тако су ми мила. као теби твоја царска власт; и смрт за Бесмртнога Цара тако ми је пожељна, као теби живот твој.У то време поред светог Вавиле налажаху се три детета, рођена браћа. Они беху млади по годинама, али зрели умом, коЈе свети Вавила беше одгајио духовном храном и сматраше их као своју децу. Пратећи свога учитеља, они га не остављаху ни онда када он беше окован у ланце. Погледавши на њих, цар рече светитељу: Држим, Вавило, да ова деца, називајући те учитељем; само увећавају твоју гордост, те ти и због њих остајеш упоран у противљењу нашој вољи. - Светитељ му одговори: Ако будеш хтео запитати ову децу, ти ћеш видети да су паметнија од тебе, и познаћеш да је то плод мога учења. - А чија су та деца? упита цар. - То су моја духовна деца, одговори Вавила; ја их благовешћу родих, поукама отхраних, васпитањем подигох, и у малим телима она су велики људи и савршени хришћани. Испитај и видећеш.Цар нареди да Вавилу воде на трг и баце у народну тамницу, а децу дозва преда се, и прво их упита, да ли имају мајку.- Деца му одговорише: И мајка и отац и учитељ нама је Вавила. Ми њега више волимо него мајку, јер нас је она само родила, а он нас учи разуму и побожности и води нас ка врху врлина старајући се о нашим душама. - Цар онда одмах нареди да пронађу њихову мајку и доведу. Кад је доведоше, цар је упита како се зове, и да ли је она мајка те деце. Она одговори: Зовем се Христодула; а ова су деца стварно моја; ја их као првине мојих мука принесох на дар Богу, и надам се да ће их премудри Вавила, чијој бризи поверих ова чеда моја, пренети у небеска скровишта.Испунивши се гнева, Нумеријан нареди да ту побожну мајку бију по образима, говорећи јој: Не говори тако дрско са царем. - А деца, видећи како им бију мајку, говораху: Цар је полудео: бије мајку што говори истину. - Затим цар упита децу како се зову и колико им је година. Деца казаше да се најстарији зове Урван и има дванаест година, средњи - Прилидијан и има девет година, а најмлађи - Еполоније и има седам година. - Потом их цар стаде заводити ласкавим речима и даровима да се поклоне идолима. Но они једногласно одговораху: Хришћани смо, и нама не доликује да се клањамо идолима. Ми смо научени знати Јединога Бога, који је створио небо и земљу. Њему се ми клањамо, а не демонима.После многих ласкања, видевши да су деца несавитљива, мучитељ нареди да их бију, ударајући сваком детету онолико батина колико коме беше година. Тако, опруживши их по земљи, најстаријем ударише дванаест жестоких батина, средњем девет, најмлађем седам. А деца јуначки трпљаху, једино жаљаху што немају више година, да би више удараца добили за Христа. И говораху: Макар нас и убили, ми се нећемо поклонити лажним боговима. Ми се поклањамо Јединоме Богу, Господу нашем Исусу Христу.Отпустивши дечију мајку, а саму децу издвојивши засебно, цар опет изведе преда се Вавилу и рече: Ето, деца се твоја већ поклонише нашим боговима, па треба и ти да им се без одлагања поклониш. - Вавила одговори цару: Од оца лажи ђавола научили сте се лагати; знам ја да ви ни ласкама ни мукама нећете моћи отргнути децу од Христа, јер сам их ја добро научио познању Јединог истинитог Бога и вери у Њега.Тада цар нареди да и Вавилу и децу обесе на дрвету и огњем жегу. А Вавила, подигавши очи к небу, помоли се Богу да овој малој деци пошаље снаге за непобедиво трпљење у мукама. Децу пак саму саветоваше да јуначки подносе муке, обећавајући им велику награду од Христа. И невина деца јуначки трпљаху са учитељем својим, уз помоћ Божју која их крепљаше. Онда мучитељ нареди да их скину са дрвета, па Вавилу окована у ланце затвори у једној оближњој кући, а децу још једном иокуша да ласкама превари: називаше их децом својом, добрим и дивним дечацима, и нуђаше им злато и сребро. Али они у један глас говораху: Лукава варалицо, зашто разапињеш око нас чврсту мрежу препредених варки својих? Зар ти мислиш да нас као врапце уловиш? Буди сигуран да никаквог успеха имати нећеш, па макар се безмерно потрудио, јер нас чува и покрива Христос, и Његова ће сила ускоро покидати твоју мрежу, и ми ћемо бити избављени. - Затим деца кликиуше: О, побожности, мати наша, ми се нећемо одрећи тебе! О, мили учитељу наш Вавило, бићемо верни твоме учењу! Јер не само овај један цар, пего када би се овде налазили и многи најљући цареви и мучитељи, ни они нас не би могли одвојити од Бога нашег.Када деца говораху ово, Вавила, затворен у једној оближњој кући, чу њихове речи и неисказано се обрадова, и узнесе благодарност Богу који и из уста деце чини себи хвалу. Утом цар нареди да и Вавилу доведу, и упита га: Нису ли ово твоја рођена деца, Вавило? Ја држим да су се од тебе родила, јер по злој нарави својој веома личе на тебе. - Светитељ одговори: Заиста су ово моја деца, царе, али по духу , не по телу, јер телесну похоту до овога времена не искусих и брачни живот не познах. - Цар онда рече: Непокорни Вавило, зашто си толико упоран све досада, те мучиш и нас и себе? Принеси што пре жртву боговима, да бисмо и ми одахнули, а и ти се са својом децом ослободио мука и удостојио почасти и дарова од нас. Јер каква ти је корист од тога што ћеш добровољно предати себе и ову малу децу на муке и смрт? Не доликује ли теби, премудром учитељу, да се побринеш како о своме животу тако и о деци, да не би пре времена погинула и у самом цвету младости увенувши скончала? - На то божанствени Вавила узврати: Не доликује ли теби, царе, да се бринеш о својој држави, да се оружаш противу непријатеља и да ратујеш са њима, а не да нас невине мучиш? А ти си оставио све те бриге, па си се окомио на нас; заборавио си на непријатеље који пустоше земљу, па војујеш са нама и гониш нас. А све то чиниш, не да би неку корист стекао својој земљи, него да би задовољио своју зверску јарост и свирепу нарав.Од ових речи цара спопаде бес, и он осуди на смрт Вавилу и децу. Када војници вођаху свете мученике на губилиште, В а вила певаше речи пророка Давида: Крени, душо моја, у покој свој, јер ти Господ учини добро (Пс. 114 , 6). И стигавши на губилиште где су имали положити главе своје за Христа, Вавила стави испред себе децу, и њих прво подведе под мач, јер се бојао да се неко од њих, оставши после њега, не уплаши смрти и одступи од Господа. Зато он испред себе шиљаше децу на небо и тешаше их, говорећи им да се не страше посечења мачем, јер ће у Христа добити живот вечни. А када деца бише посечена, Вавила радосно узвикну: Ево ја и деца коју ми је дао Бог (Ис. 8, 18). Затим и он сам поднесе под мач главу своју; а претходно нареди онима који су имали сахранити тело његово, да са њим положе у гроб ланце и окове његове, рекавши: "Нека они и после смрти буду украс телу моме"! - Када света глава би одсечена светоме Вавили, он отиде у вишња насеља, и са децом својом предстаде Оцу Небескоме. А свето тело његово би погребено заједно са ланцима, као што сам нареди умирући; са њим бише погребена и света три детета: Урван, Прилидијан и Еполоније.Након доста година цар Констанције, син Константина Великог, постави за свога сауправитеља Галија, брата Јулијанова, сина свога стрица, пошто сам не имађаше деце. Дошавши у Антиохију, Галије пренесе мошти светог Вавиле и пострадалих са њим три детета у предграђе Антиохије, звано Дафна. То место беше веома лепо, пространо, пуно зеленила и кипарисовог дрвећа, окружено дивним шумама, са бистрим потоком у средини. Усред Дафне бејаше идолски храм3 , у коме се налажаше уметнички извајан идол бога Аполона. Овај идол давао је одговоре на питања, јер у њему обитаваше демон. Туда се стицаху незнабошци, приношаху идолу жртве и обављаху сваковрсне игре и скаредна дела. Споменути Галије, као побожан хришћанин, желећи да незнабошце одврати од њихова безбожја, хтеде да разори идолски храм у Дафни, али се побоја да тиме не изазове побуну међу незнабошцима, којих тамо беше врло много, и који чак беху готови умрети за погане богове своје. Стога Галије подиже тамо малу цркву и, као што рекосмо, пренесе у њу мошти светог Вавиле и три детета и положи их у великом каменом ковчегу. Он се надао да ће се незнабошци, скупљајући се на том месту, мало по мало почети обраћати Христу видећи чудеса која бивају од моштију светих. Но по убиству Галија и смрти Констанција зацари се Јулијан Одступник. Он се при своме походу на Персију задржа у Антиохији, и сврати у храм Аполонов. Пошто принесе жртве идолу, Јулијан га упита да ли ће победити Персијанце. Но идол му не одговори, јер откако мошти светог Вавиле беху пренесене у Дафну, демон побеже и идол умуче, не одговарајући ни на једно питање. Дознавши о томе од Аполонових жречева, Јулијан нареди "галилејанима" јер је он тако називао хришћане, да узму оданде камени ковчег са моштима светих. Антиохијски хришћани сабраше се сви од малог до великог, па са псалмима и песмама пренесоше мошти светог Вавиле и трију детета у град. Окруживши са свих страна ковчег хришћани певаху: Нек се постиде сви који се клањају киповима, који се хвале идолима својим (Пс. 96, 7). Чим мошти светих бише пренесене из Дафне у град, на храм Аполонов паде огањ с неба и сагоре га са идолом на посрамљење незнабожаца, а верни се радоваху хвалећи Бога, коме слава вавек. Амин.