Сви који хоће побожно да живе у Христу Исусу, биће гоњени. (II Тим. 3, 12.)

Благочестиви христијани,

Кад се на данашњи празник сетимо, да је свети Стефан први мученички умро за Христово име и нашу лепу веру и то у вароши Јерусалиму, где је Спаситељ живео, проповедао и толика чудеса чинио, зар нам срце тугом заплакати неће гледајући људе, који толико беху зла и пакосна срца, а помрачена разума?  Па гле, и божији Апостол Павле каже: Сви који хоће побожно да живе у Христу Исусу биће гоњени. Но, тај исти Апостол да би све обратио у веру Христову смело и одважно хита с једног места на друго и употребљава разне начине, да све обрати к’ спасењу, што и сам сведочи кад каже; Јеврејима био сам као Јеврејин, да Јевреје придобијем; онима који су под законом био сам као под законом да придобијем оне који су под законом. Онима који су без закона био сам као без закона… да придобијем оне који су без закона… свима сам био све, да какогод спасем кога. (Кор. 9. 20-22.)

Но како мученичка историја првомученика и архиђакона Стефана, који је при Цркви јерусалимској између седам ђакона, који су Апостолима помагали, био најстарији, тако и ове речи апостола Христовог Павла, зар привлаче људе вери кад им се још унапред каже да ће бити гоњени! Зар покрећу љубав према хришћанској побожности? Па ово би сваки одговорио: Не, него на против, јер и мученичка историја Стефанова и речи Павлове одвраћају људе од вере и покрећу одвратност и мржњу према хришћанској побожности! Но ми ћемо се обратити историји и она ће нас најбоље поучити.

Ако се сетимо историјских догађаја још од створења света, ми ћемо наћи да многи потврђују истинитост Апостолових речи. Праведнога Авеља убио је пакосни и злобни Кајин; доброга Јакова гони дивљачан Исак; смернога Јосифа мрзе злобна браћа па га бацају у смртну јаму и на послетку туђим људима као роба продају; младога и невинога Давида гони покварени Саул; светога Исаију покварени Јудеји претестеравају дрвеном тестером; пророка Јеремију безаконици бацају у јаму, а изабраника Михеја злочестиви цар затвара у тамницу; пророка Илију гони злочеста Језавеља, а Данила бацају у јаму међу гладне лавове и напослетку, зар неко може верно испричати и сву жалосну историју многострадалног Јова?

Ако, отворимо свето Јеванђеље, ми и у њему овакву исту историју налазимо. Кад је богочовек Спаситељ своје ученике слао у свет да проповедају, он им каже: Ево, ја вас шаљем као овце међу вукове. (Мат. 1. 16 2. 17.) Овако дакле стање одређује небески учитељ својим јеванђелским проповедницима, па им то и даље тумачи говорећи овако: Предаће вас судовима, и по зборницама биће вас (Мат. 10. 17.) а да апостоли не би мислили, да ће при овим несрећама наћи склоништа и помоћи код сродника, учитељ им каже: а предаће брат брата на смрт и отац сина, и устаће деца на родитеље и побиће их.  На послетку Спаситељ је сва своја пророчанства завршио тиме, што је апостолима казао да ће проповедајући имати за непријатеље све људе јер им каже: Сви ће мрзети на вас имена мога ради, но, у исто време додаје и ово: али ко претрпи до краја благо њему. Дакле, речи апостола Павла, са којима сам и почео данашњу беседу, а на дан првог мученика нашег Стефана, оснивају се, на примерима из историје и на пророштвима самога Спаситеља.

Но важно је и то што је Спаситељ казао и који ће бити ти, што ће мрзети на јеванђелске проповеднике, јер им каже: кад би сте били од света онда би свет своје љубио; а како нисте од света, него сам вас ја од света изабрао, зато мрзи свет на вас. (Јов. 15, 9.) Они дакле, што ће да мрзе на Апостоле јесу од света, тј. они који су одани уживањима светске сујете, а о Богу ништа не мисле; они, који воде бригу о земаљским насладама, а не старају се о спасењу своје душе; они, који се одају светским рђавштинама, а не помишљају на дан страшнога суда. Дакле, мрзеће, биће и гониће апостоле они, који су непобожни, зли, покварени и рђави. Узрок ове мржње против апостола биће у томе, што ће се они од свој их непријатеља разликовати и по мислима, и по речима и по делима. Покварени људи чине свакојака зла, а добри и праведни чине сваку врлину, но врлина је светлост неугасива и слава која се ни чим не помрачава. Но ову светлост и ову славу не трпећи они који су покварени устаће против праведника да угасе њихову неугасиву светлост и помраче праведничку вечну славу!

Но још је чудноватије то, што ће ови зли и неваљали људи и да напредују у злу, јер Апостол каже: а зли људи и варалице напредоваће на горе, варајући и варајући се,(II Тим. 3, 13.) па то и историја посведочава. Покварени у властољубиви Авесалом отимајући од свога оца Давида престо, он помоћу ласкања и лагања напредује јер повлачи Јудеје за собом, па тако исто напредује и злочеста Језавеља и још гори Ахав и многи други Јудеји, који су као и они што су Христа разапели. Но осим примера из старе историје, зар ми и дан дани не видимо, да многи зли, покварени и неваљали људи напредују и на пијацама и на судовима, и код великаша и у дворовама да, али напредују у злу! Руковођени својим страстима такви људи говоре, да је оно, што је горко, слатко; а слатко горко, што је бело веле да је црно, а што је црно кажу да је бело; светлост зову помрчи ном а помрчину светлошћу, па тако и друге повлаче за собом и стварају и умножавају: безакоње, неправду и сваку сорту греха и зла, па још зато бивају: богати, славни и срећни!

Чудио се Божији пророк Јеремија гледајући, где такви зли људи напредују па у чуђењу своме каже: Праведан си, Господе, ако бих се правдао теби; али ћу проговорити о судовима твојим. Зашто је пут безбожнички срећан? Зашто живе у миру сви који чине неверу? (Јерем. 12, 1.) Но ми имамо још више узрока да се томе чудимо, јер Бог хоће, да њега сви људи; познају и да се спасу па зато је и свога јединородног Сина послао да сваки који га верује не погине, него да живот вечни наследи. (Јов. 3, 16.) Бог љуби правду, а мрзи неправду (Пс. 44, 6.7.) па ипак видимо да Бог не само допушта да побожни бивају гоњени од непобожних и да побожни страдају и трпе а непобожни да благују и уживају него још то и објављује преко Апостола, говорећи: А и сви који побожно хоће да живе у Христу Исусу; биће гоњени а зли људи и варалице напредоваће на горе, варајући и варајући се.(II Тим. 3, 12,13.) И ово је заиста једна од тајни небеских; ово се чини непојмљиво и ово многе ожалошћава. Но бл. сл. ово је доказ вере; ово посведочава да вера у Христа Спаситеља није дело људско, него дело натприродне силе Божије.

Кад знамо, да ни једно људско дело није убедило људе да верују у Исуса Христа и напротив да су све људске ствари удаљавале људе од ове вере, па су ипак они ту веру примили, онда шта друго изилази, него да је нека виша сила обратила људе вери у Христа? Испитајмо најпре веру Светог Апостола. Па каква је то људска ствар што је њих убедила да у Христа Спаситеља верују? Да није обећање да ће наследити његову славу и величину или висок положај? Но, Спаситељ је рођен у пећини и положен у јаслама и сматран је за дрводељу и дрводељиног сина. Но, да ли није велико богатство, или велика власт; или, да ли моћно оружје није Апостоле покорило вери у Христа Бога? Спаситељ је био сиромах и без власти, а није имао где ни главу до склони (Мар. 6,3. Мат. 15, 15) као што и сам каже. Да ли Апостоли нису обратили у веру поштовање, уживање и почасти, које су људи одавали Христу? Но њега су старешине и архијереји, законоучитељи, фарисеји и књижевници презирали и омаловажавали говорећи, даје преступник и нарушиоц закона, (Лук. 9, 58.) или да је грешник и Самарјанин. (Јов. 9, 16.)

Но да ли се блажени апостоли нису убедили да је Христос Бог, кад су видели, како га повлаче на суд, како га оговарају и руже, грде и срамоте, и бију, (Јов. 8, 18.) или, како обучен у црвену хаљину држи у руци трску, а на глави трнови венац; или, како је разапет међу разбојницима? Но, ко би то могао бити који би гледајући све ово могао веровати да је овакав страдалник Бог, творац неба и земље, господар света? Дакле, јасно је да ништа човечанско није убедило Апостоле да верују у Христа Спаситеља. Кад сву пажњу обратимо да нађемо, шта је било то, што је обратило Апостоле вери у Христа и шта их је убедило да после толиких претрпљених гоњења и страдања претрпе и мученичку смрт за име Спаситељево, ми не само што не налазимо да их на све ово није обратила никаква световна ствар, него напротив налазимо, да их је све у свету само одвраћало од вере у небеског учитеља.

Сад, обратимо пажњу на Апостолску проповед. Апостоли су били неписмени, сиромашни и прости. Растурени по свету они су проповедали људима друге народности, другог језика, друге вере, обичаја и закона, и то шта? Проповедали су им да верују, да је Исус Христос који је у Јерусалиму као осуђеник разапет између два разбојника, истинити Бог, творац неба и земље, мора и свега. Осим тога они су учили, да треба заборављати и презирати телесне насладе, презирати богатство и избегавати славу, а љубити и своје непријатеље. Ко те, веле, удари по једном образу пружи му и други, а благосиљај оне који те куну, добро чини онима који те мрзе и моли се Богу за оне који те гоне. (Мат. 26. 63. 65. 67.) Људи, учили су апостоли, спремајте се на гоњења и тешка страдања јер сви који побожно хоће да живе у Христу, биће гоњени, па с тога будите спремни, да и мученичку смрт претрпате за име Христово. На овакву дакле, проповед, за кратко време веровале су толике множине људи, да Павле слободно пише Римљанима овако: наша се вера проповеда ио целоме свету. (Рим. 1, 8.)

Каквим су језиком учили апостоли не само Јевреје, него и Грке, Римљане, Парћане, Миђане, Египћане и друге народе, који су другим језицима говорили? Како су ненаучени убедили мудраце и рибари беседнике? Каквом су силом убедили сиромашни богате, слаби силне, приватни јеванђелски путници старешине и власнике? Каква је то светска сила победила празноверце тадашњих религија, силу злих наклоности, моћ државних закона и уплив чудноватих обичаја? У свему овоме каква се светована ствар види и која материјална сила? Ко од нас озбиљно размисли о свему овоме увериће се да сва поменута дела нису постигнута силом ни светском, ни матерајалном ни телесном него да је све то остварила нека друга сила и моћ, сила невидљива и свемоћна; благодат вере победила је и ништавост лажних вера, наклоност ка злу и силу штетних закона и све сујете и ништавост светску. Вера је наша победа, која је победила свет (Јов. 5, 4.) па с тога и Спаситељ каже: У свету ћете имати невољу, али не бојте се, јер сам ја надвладао свет. (Јов. 16, 33.) Ова промена од зла и покварености на добро и врлину, на истинити напредак и светост, није природно дело, него је последица благодати.

Па и страдање праведника на земљи треба сматрати као искушење којим се долази до веће светости, а доћи ће страшни суд, који ће свакоме по делима судити. Но казаће неко, ми који у Христа верујемо немамо нужде у оваквој науци. Ми искрено верујемо и не тражимо доказа за веру, него нама је потребна морална наука за остварење врлине. Но, бл. сл. која је друга врлина Преча и спасоноснија од правилне и истините вере? Јер све што се ради без вере јесте грех. (Рим. 14, 23.) Без вере нико се не може спасти, јер без вере нико не може бити мио Богу. Кад човек верује па ма и хиљаду пута грешио, ипак кад се каје, може се надати да добије опроштај за своје грехове и да се спасе. Кад обратимо пажњу на то да чувамо и очувамо љубав, смерност, уздржање, послушност и друге врлине, онда је хиљаду пута нужније да се бринемо, да чувамо и очувамо веру која је извор, корен и учитељ сваке врлине. Овако старање свагда је нужно, а нарочито у наше време кад је побожност у нашем друштву осетно опала и у оваквим приликама цар Давид се свагда Богу обраћао и од Њега тражио и очекивао помоћи. Подражавајмо и ми цару и пророку Давиду говорећи: Господе, ти нас одбрани и сачувај нас од рода овога до века; јер безбожници иду око нас.

Архимандрит Фирмилијанс