Кољи Золкину лекари су давали максимум десет дана живота. Али лекар је рекао: “Моли се, мајко“. Петнаестогодишњег ђака ударила су кола док је претрчавао пут.
Дечак је улетео у шофершајбну и одлетео је осам метара од кола. С поломљеном главом и крвавим лицем дете је из хитне одмах доспело на операциони сто.
Татјана Золкина је нашла сина у болници кад се операција већ завршила.
Изашао је уморни хирург и одвео мајку у страну:
„Ваш син има прелом лобање, отворену повреду лобање, двострани унутармождани хематом...“
„Опростите“, одговорио је хирург кад га је Татјана прекинула, молите се... Молите Бога за чудо.“
Медицинари су умиривали дечакову мајку: не падајте духом, нада постоји. А између себе су говорили да момак неће дуго живети. Дечаку су два пута отварали лобању, а део нагњеченог мозга су просто одстранили.
Медицинске сестре су се дошаптавале међу собом: “Боље би било да умре, мајка би једном преживела и заборавила би. А овако ће се целог живота мучити са њим, он више није човек него биљка.“
Живот Золкиних се зауставио... протицали су дани, а дечак се није освешћивао. Било је болно гледати Татјану: претворила се у сенку која хода. Из страшне депресије ју је извукла другарица.
„Она ме је назвала и рекла да треба да одем у Москву у храм и помолим се Светој Матрони - она помаже свим очајницима“, прича Золкина. “Свим срцем сам поверовала да је тамо наше спасење.
Већ следећег дана Кољина мама и бака су на коленима клечале у храму испред моштију Свете Матроне.
„Чинило ми се да Матрона с иконе гледа право у моју душу и да види све моје патње“, прича Татјана. Веровала сам да нас чује и да нас неће оставити без помоћи...“
Жена из црквене продавнице пружила је флашицу са уљем освештаним на светим моштима и рекла је да се њим мажу дечакове ране. У реанимацију су их пустили на пет минута - само да баце поглед на Кољу.
„Кољице, живећеш. Матрона нас неће оставити“, плакала је мајка мажући црквеним уљем крваве завоје на дечаковој глави.
А бака је испод његовог јастука ставила Матронину иконицу.
Чудо
Дечак је непокретно лежао на кревету, завијен цевчицама. Млада медицинска сестра је већ излазила из болничке собе кад је иза леђа изненада зачула глас. Неко је замолио да пије. Окренула се не вјерујући својим ушима.
„Па дајте ми нешто да попијем...“ прошапутао је дечак.
Девојка је испустила тацну с лековима и отрчала је по лекара.
Следећег јутра окупио се конзилијум. Лекари су били у недоумици: по свим параметрима је дошло до побољшања стања.
Још неколико месеци момчић је провео у болници. А у септембру се вратио у свој разред, самостално стигавши да научи школски програм.
„Као лекар и као хришћанин могу да тврдим да су Кољу с оног света извукле родитељске молитве“, каже хирург Александар Огородников.
„Мислили смо да са таквом дијагнозом неће живети више од десет дана.
А он се буквално вратио с оног света и у потпуности се опоравио!“