Пре неколико година сам имао прилике да боравим у Грчкој. И ето, нађох се у црквеној продавници малог, али славног грчког градића. И какво је то мучење – ходати између полица са предивним издањима, узимати их у руке, осећати чудесан мирис типографских украса, уз пријатно шушкање листати странице и... остављати их на своје место јер не разумеш у њима ни словца!

Ето, таквим сам се префињеним самомучењем бавио када је зазвонило звонце на улазу и онако својски са улице улетео у продавницу Грк – познаник власника радње.

Мој добри водич, монах Серафим, пожурио је да ме представи као „ходочасника из Русије“. Грк је заиста био дирнут, потпуно искрено и добронамерно се смешио, дрмао руку, говорио на свом језику... Грци уопште, како сам приметио, често као да не желе да признају да не знаш њихов језик и уверено настављају разговор, тражећи још и одговоре на своја неразумљива питања. Међутим, овај Грк није био исувише навалентан, порадовао се са нама и изненада, разменивши пар реченица са власником радње и поздравивши се, отишао својим послом.

- Знаш ко је то био? – загонетно је почео отац Серафим, иако је од раније знао одговор.

- Не. Ко је то?

- То је човек кога је старац Пајсије обратио једним погледом.

Чудио сам се.

- Једним погледом? Како?...

- Па ево... Човек је живео немарно, био је православан тек тако – „по крштењу“, скитао је, пио, правио глупости и било га је баш брига за све. Жена је и плакала и претила, и молила га да се замисли због деце – ништа није помагало. Човек је пропадао.

Након још једне пијанке почела је да га моли да оде са ходочасницима на Свету Гору. А од нашег градића Света Гора уопште није далеко – 80 километара, не више. И тај човек је некако, преко срца, пре „да би се жена смирила“ него због покајања, кренуо на тај пут. Касније ми је причао:

„И ето, шетам ја по Светој Гори као мува без главе, тешког срца, несхватљиво љут, све ми је досадно, тегобно, неподношљиво, немам снаге. Само размишљам како да се што пре заврши ово „мучење“. Ни манастири, ни црквене службе не додирују. И ето, већ пред сам повратак на пристаниште, одједном је нашим поклоницима дошло у главу да посете „још некаквог“ старца Пајсија.

Скоро да нисам умро од досаде, али шта да радиш – попео сам се заједно са свима козјом стазом у неку удаљену келију, проклињући дан када сам се решио на овај кулук. Дошли смо до убоге колибе, изашао је старчић – монах: сед, смирен, одевен једноставно, да не кажем отрцано, а ови су га окружили радосно, галаме, нешто питају, а ја размишљам: „Па добро, ето причајте себи за здравље, а ја ћу стајати ту са стране, запалићу коју.“ И заиста, узео сам цигару, запалио са задовољством и чекао када ће се ова побожна „манифестација“ завршити па да могу мирно да идем кући.

Али, у неком тренутку је отац Пајсије заборавио на све, подигао поглед и погледао ме право у очи... Са таквим болом, са таквом неограниченом, најдубљом љубави ме је гледао, да сам ја одједном, разумеш, потпуно јасно, схватио какав сам ја шљам! Као да сам видео живог Христа и схватио да ме се Он увек сећао... и чекао... И тако ми је постало горко за све што сам радио у свом развратном животу – речима се не може објаснити!... Као да се нешто преломило у срцу...

Након три сата сам ишли бродом као Уранополису и свега сам се сећао, размишљао... нисам могао да не мислим о ономе што се догодило.

Због само једног жалим и жалићу увек што нисам тада решио да одем до старца, нисам узео благослов од њега... а више га никада нисам видео. Али више нисам могао да живим као раније после таквог погледа... Схваташ – вратили смо се кући и ту су сви другови, и привлачна места и другарице... а све ми је постало одвратно. Почео сам више пажње да обраћам на породицу, децу... у храм да одлазим, истински сам се исповедио, по први пут поштено за неколико година...

Ето, тако је цео мој живот преокренуо једним погледом отац Пајсије! Царство му Небеско! Пред његовом фотографијом се кући као пред иконом молим и верујем да се он заиста моли за нас немарне пред Богом.