Злехуда је храна ума мога, докле се год храни само оним што му чула постављају. Спољашњи отисци и представе, сенке сенки, повећане до страшних размера, као што сенке увек страшилно велике порасту тамо где је светлости мало – зар је то ум мој? Све мишљење ума мога, нађох, није друго до зидање немоћних грађевина од немоћних сенки...