Православље није тек тако неко апстрактно (теолошки мисаоно) хришћанство, па чак ни неко прихватање Христовог морала. Православље је заједница. Мора да се нагласи: са васкрслим Христом, јер да Христос није васкрсао духовна заједница би међу људима била немогућа, а вера у Бога би била апсолутна бесмислена. Не би имала никаквог смисла; не би никаквог смисла имало ни постојање Бога. Због тога Православље није тек тако неки монотеизам, на пример као неки монотеизми, како ми често чујемо да „сви верујемо у истог Бога“. Не верујемо сви у истог Бога, мада смо сви деца истог Бога. Православље је, дакле, заједница са васкрслим Христом, и на основу те заједнице са васкрслим Христом, припадношћу тој заједници, човек је боголик и духовно богат. То је страшно велико лично богатство, веће него што га има и један књижевник као, рецимо, Толстој, који има стотинак ликова у роману Рат и мир.

Грех човеков се састоји у кидању човекове заједнице с Богом, а самим тим и с људима. Болест није ништа друго него егоцентризам. И сада је питање: како да отклонимо оно што нас одваја од заједнице (са Богом и људима) и што нам одузима веру, смисао вере? У томе је и питање: како да схватим себе да бих дошао у заједницу са васкрслим Христом?

Дакле, грех је кидање људске заједнице. А људска заједница је онај облик друштвености који одговара потребама људске природе, и то Богом створене људске природе која је тајна и коју само Творац зна до краја. Та природа ће увек и најгенијалнијег књижевника задивити кад је буде посматрао. Задивиће га увек изнова.

Ту људску природу одриче метафизика и марксизам (исто тако, јер је поникао из метафизике). Међутим, та људска природа је Богом дана људска реалност без које нема ни људске заједнице. Она је нешто сасвим одређено, Богом одређено и реално. Ђаволски, сатански је посао занемарити или чак презирати у себи и у другим људима ту људску реалност, суштину човека, Богом дану људску природу. Занемарујући ту људску природу ми одбацујемо и сваку могућност праве људске заједнице, јер је она могућа искључиво у сагласности са потребама људске природе.

У тој људској природи, најзначајније својство његово је слобода. Она је у Православљу врло одређена; није нешто многозначно, магловито и неодређено. Слобода је човекова моћ, Богом дана моћ, да одреди циљ или сврху свог поступка и да се поступком или понашањем држи тога циља, па макар га то одвело и у највеће патње или чак у смрт. То је слобода. Према томе, слобода је човекова способност за јунаштво, за херојство, за светост, за мудрост и за мучеништво. Слобода је, дакле, човекова способност да се при одређивању циља и својих поступака суочи и са смрћу. То је способност његова: да од циља не одустане. Тако је људска природа, самом слободом, изнад питања живота или смрти („с ону страну живота и смрти“). А то значи да она није биолошка категорија. Зато човек није биолошко биће. Хришћанство тако учи о људској природи.

У кругу хришћанских теологија и оних који то желе да буду, Православље се одликује тиме што, признајући стварност Богом дане људске природе, уочава слободу као битно, Богом дано својство те људске природе: слободу како смо је овде малочас изнели. То није моја дефиниција слободе. То је дефиниција византијских великих црквених отаца и мислилаца. Православље уочава и слави ту слободу исто онако како слави и самог Христа. Тако бисмо нашу дефиницију људске заједнице могли допунити да би била хришћанска, православна: то је онај облик друштвености који одговара људској природи и њеној битној слободи. А ако не одговара слободи, не одговара ни људској природи, те онда није ни људска заједница.

Овом дефиницијом се крећемо, дакле, не само у кругу хришћанске мисли, него у самом средишту тога круга, у Православљу. Христос се јавља као Други Адам, изложен истом искушењу којем је био изложен Адам, с тим што Христос одолева, свестан слободе. О томе говори Достојевски у Великом инквизитору.
Прародитељски грех је био и остао огрешење о сопствену, Богом дану, људску природу. Самим тим је одмах раскинута и људска заједница која је исконски заједница људи с Богом. Грех раскида је тако дубок да је само Христос, Други Адам, могао поново да успостави ту везу, да поништи Грех, јер се у томе Греху не ради тамо о некој јабуци, него о Причешћу као заједници с Богом, као што је Причешће заједница са васкрслим Христом. Грех Прародитеља је у томе што су се, не знајући, причестили Сатаном, ступили у заједницу с њим!

Па како се Адам и Ева пред Богом правдају? – Адам сваљује кривицу на Еву, „жену коју си удружио са мном“, каже он Богу. На тај начин сваљује кривицу на самог Бога, део кривице. Ева сваљује кривицу на Змију, тј. на Сатану: „Змија ме превари, те једох“. Змија је њих причестила својим духовним отровом, смрћу. Но, одрицањем своје сопствене кривице Адам и Ева негирају своју слободу, своју људску природу.

Бог и Православље, међутим, не примају такво објашњење греха које су дали Адам и Ева и такво извињење њихово или умањивање своје кривице. Адама не оправдава то што га је неко наводио на грех, а Еву не оправдава ни то што је њу на грех навео сам Сатана. Човека, ако учини грех, не оправдавају искушења или чари којима је био изложен. Грех не може бити опроштен ако се он правда кривицом других. Човек је слободан и ту слободу не може довести у питање ничија воља, па ни сам Сатана.

Када ово говорим, говорим из искуства о људима које сам гледао у Другом светском рату, 1941: они су били сечени на комаде, а нису хтели да издају свог друга или сарадника. То су велики карактери. Човек је показао да влада својом речи. Он одлучује о својим поступцима, а кад подлеже страху, болу, искушењима или туђим наговарањима или утицајима, онда то чини само да би у тим односима (у тој друштвености утицаја и наговарања) потиснуо своју свест о сопственој слободи. А баш у томе потискивању је грех.

Зато Други Адам, Христос, каже и упозорава људе (у Великом инквизитору то је суштинска порука) – да морају чувати и гајити свест о својој слободи. Никаквим грехом, ни прародитељским, слобода није умањена. Може бити умањена само човекова свест о тој својој слободи. А та свест је сама хришћанска вера. Она човека оспособљава за покајање којим се чисти од страсти; оспособљује за Причешће.

Тако учи Православље и сам Христос, Бог. Човекова слобода је јача од Зла и Сатане. Ако се зло појавило у свету, појавило се зато што је са човековим Грехом ушло у свет! Човек је одговоран за појаву зла у свету: само он!

Не признајући своју слободу, потискујући своју свест о слободи (а то чине кад своју кривицу сваљују на другог), Адам и Ева скривају своју кривицу и одбијају покајање. Зато, и тек на то их је Бог изгнао из Раја, тј. прекинуо завет, заједницу с њима. Рај је заједница с Богом. Или тачније, одбијањем покајања, потискивањем свести о својој слободи и одговорности. Адам и Ева се и сами крију од Бога, напуштају своју веру, кидају заједницу с Богом (сами се крију!) пре него што их је Он открио, пре него што ће имати још један сусрет с Богом. Дакле, заједницу, која је Рај (Небеско царство) кидају они, од Бога се сакривају они. И обратно, обнови вере (и враћању у Царство небеско, заједници човека с Богом и људима) претходи покајање.

Зато Претеча Христов, Св. Јован, позива: „Покајте се, јер се приближава Царство небеско“. Говорећи савременим језиком: не кријте себи да сте слободни и одговорни за све што чините. И апостол Петар је био раскинуо заједницу са Христом, са Богом. Дакле, био је на ивици да буде изгнан, као Адам и Ева. Трипут се одрицао. Али се и покајао, што је било довољно да његова заједница са Богом буде обновљена. Представљајући себе као Петровог наследника, папа се, међутим, никад не каје: он је „непогрешив“! А Христос је рекао Св. Петру: „Ти си стена на којој ћу саградити Цркву“, мислећи на Петрово покајање, на свест о слободи; на свести о одговорности човековој Христос гради Цркву. То је битно.

Кад је раскинута заједница с Богом, више није била могућа ни људска заједница међу људима: чак ни онда кад су људи сродници и чланови исте породице. Љубав је замењена друштвеним односом господара и слуге. Жена је стављена под власт јачег, под власт мужа. Брат убија рођеног брата, Каин Авеља. Живот постаје мука као што ће и Едип убити родитеља и облежати своју родитељку. Све то у кризи (у одсуству заједнице), а то значи у кризи или одсуству вредности и етике, и свега што је настало човековим одбијањем да увиди своју одговорност и кривицу, одбијањем да се покаје.

Зато сада можемо још нешто додати првобитној дефиницији заједнице, људске заједнице: то је облик друштвености који одговора Богом створеној људској природи, слободи у тој природи и човековој свести о слободи, тј. покајању.

Одсуство заједнице је и одсуство вредности. А одсуство вредности је одсуство етике. То је и криза цивилизације. Православље је заједница, Црква, а не неки религиозни егоцентризам. Не може човек сам изаћи пред Бога. Неће имати прилику да изађе пред Бога.

Свака цивилизација почива на посебном, тој цивилизацији својственом систему вредности. Криза вредности значи зато кризу саме те цивилизације. Вредности дефинишу заједницу. Читав систем вредности једне цивилизације изведен је, и у свакој цивилизацији током историје човечанства био изведен, из основне или конститутивне вредности. Ми живимо у једном времену промене цивилизације. Нова цивилизација може настати тек кад њу конституише основна вредност: конститутивна вредност, јер конституише (заснива) елитну заједницу (Цркву) која обнавља или ствара цивилизацију. То је вредност која конституише све вредности система и сам тај систем као целину и заједницу. Конституише без обзира на то да ли је човек те цивилизације (човек који је предан тој цивилизацији) свестан да је у свим вредностима те цивилизације и у његовом етичком осећању присутна та конститутивна вредност. Она је присутна и кад он ње није свестан. Та конститутивна вредност је свесно или несвесно присутна представа о томе шта човек јесте и какав треба да буде, каква је природа човекова. И свака цивилизација има своју представу о човеку. Из те представе изведене су све установе цивилизације. Та представа је, штавише, најплоднија и најделотворнија кад човек није свестан те своје представе. Она чини саму основу историјске свести и етичког осећања човека једне цивилизације. Она је, наиме, елемент вере, верског осећања, а не неког знања или науке. Њеним освешћењем јавља се – не знање или филозофски појам о човеку – него саосећање са човеком или народом и представа ношена тим осећањем, представа о значају, суштини, вишем одређењу и смислу човека с којим саосећамо.

Жарко Видовић, ПРЕДАВАЊА (одломак предавања одржаног 1993.)