Слобода је највећи дар Божији по коме се разумно словесно биће, човек, разликује од животиња, неразумних бића. Човек је икона Божија, што значи да је као и Бог једино слободно, разумно, емотивно и креативно биће, створено по лику и подобију свог Творца, Бога, који је превасходно заједница три личности: Оца, Сина и Светога Духа. Човек је биће заједнице, биће које се остварује у заједници и стиче свој личносни идентитет по коме и јесте као сам Бог.
Слобода, дакле, није само пука реч него онтолошко својство човека, јер је Бог на првом месту слободно биће које слободно постоји у заједници у љубави. Дакле, слобода је „особина”, датост, која нама омогућава да будемо као Света Тројица, као Бог, јер без слободе нема љубави и обрнуто, нема односа, нема учествовања и остваривања и нема иконичности по Богу. Бог је пре свега слободно биће; све три личности у Богу су апсолутно слободне и живе у савршеној љубави слободе и креативности и слободно стварају, односно Бог слободно ствара човека и свет из чисте љубави. Слобода као датост и нужност иконичности је била и извор пада првог човека, односно злоупотреба те слободе, погрешно схватање слободе.
Први човек је пао због погрешног разумевања, односно неразумевања, појма слободе. И дан данас многи људи сматрају да су Божије заповести, Христове заповести, ограничавајуће по човека и да моралне заповести заправо ограничавају биће и личност човекову стављајући је у стеге. Погрешно поимање слободе, понекад потпомогнуто и неразумевањем самих оних који су призвани да науче људе жељне знања љубави о слободи, била је покретачка снага разних философских праваца у историји и разних „слободарских" покрета у двадесетом веку.
Велики број „слободарских" покрета на западу у XX веку је настало као „бунт" према важећем естаблишменту као и према пуританском односу појединих протестантских групација које су у морализму виделе и виде све и свја негујући јуридички однос према моралу, својим верницима, „цркви”. Многи су позивали на апсолутну слободу под крилатицом „чини шта ти је воља" међу којима је најпознатији Алистер Кроули, познати енглески окултиста и окултни философ: „Чини шта ти је воља и нека ти то буде закон, љубав у центру закона, воља над љубављу".
Алистер Кроули је био интересантан младежи у Европи и Америци 60-их година. Млади нису крили своје разочарење у постојећа религијска учења и верски естаблишмент, сматрајући верске заповестима стегама, а да се истинска слобода задобија само у потпуној преданости индивидуалности и нагонима уз конзумирање опојних средстава. За такву популаризацију Кроулија међу тамошњом омладином, једнако су криве и хришћанске верске заједнице које су лицемерно, фарисејски, без икаквог разумевања за младеж, а често и подржавајући политички естаблишмент у њиховим ратним и злочиначким „акцијама", „гурале" омладину на погрешну страну, омладину жељне истине, правде, жељне Христа.
Моралне заповести које су саставни део сваке религије сматране су ропским стегама које нас ограничавају да будемо заиста слободни. Али, да ли је човек заиста слободан ако чини апсолутно све што пожели? Да ли је то позив на апсолутну анархију и безвлашће, будући да знамо на шта је све човек способан у стању палости, стању палог Адама.
Слобода са собом повлачи и одговорност, одговорност према себи, Богу, ближњима, према природи, према друштву у целини. Свети Апостол Павле каже: „Све ми је дозвољено али ми није све на корист" и, уистину, права слобода би и била када не би било закона, када би закон, закон Божији, који је исписан у нашем срцу одлучивао, али, човек је заражен вирусом егоизма још од Адамових дана, вирусом смрти и склон је себељубљу и покретима аутодеструктивности, што и видимо кроз историју човечанства.
„Све ми је дозвољено, али ми није све и на корист”; и заиста, човеку јесте све дозвољено, али није све човеку на изграђивaњe себе и ближњих. Управо је данас погрешно поимање слободе главни узрок спотицања и отуђења од стварности многих младих особа које трагајући за слободом неретко постану робови страсти разних порока, навика, идеја и тако виновници сопствене пропасти. Човек уистину јесте слободан и да упропасти себе ако то жели, али, то није слобода. Права слобода је у изграђивању самога себе, уподобљавању себе Христу. У центру тако схваћене слободе стоји егoизам који је корен сваког греха и један мазохистички покрет ка себи, где човек мислећи да стиче слободу долази до самоуништења личности, али, да ли је то право поимање слободе, њен циљ и коначно назначење човека?
Човек је икона живога Бога који је слободан, који се остварује слободно у заједници у љубави и, као што рекосмо, човек је призван и створен да постоји на начин постојања самога Бога, да буде слободан као Бог. Човек је уистину слободан само када се остварује на начин на који постоји сам Творац, у заједници, у љубави. За оног ко има љубави у себи можемо рећи да је слободан човек, а за оног ко је роб егоизма, можемо рећи да је робозаробљеник.
Љубав изискује жртву- слобода то изискује: исхођење из самога себе, из свога (лажног) Ја, живот за другог, за ближњег, јер то и јесте љубав, а све страсти (посесивна острашћеност) су у ствари окретања ка себи, живот за себе, повлађивање свом егу. Човек је истински носилац свог суверенитета, свога „Ја", само онда када је окренут ка другом, када у другом, у заједници са другим, остварује себе, када себе види и препозна у другоме, када своје прво лице једнине уподоби Христу, а Христово Ја је увек Ти, увек други! Христос је нама дао пример свежртвене несебичне љубави, за нас и целокупну творевину, својим животом и мучеништвом на Крсту јер је његово Ја увек било и јесте Ти, односно други. „Бог мој, брат мој"!
Човек као створење Божије као и сва творевина живи Богом, енергијама Божјим које јесу љубав и без Бога не би могао ни да постоји нити да дише, што доводи до наредне теолошке констатације да без Бога, који је слобода, Христа, човек не може бити слободан, не може ни постојати, нити се остваривати по лику Творца. Човеку у стању палог Адама, у стању палости, је потребан Бог, потребан је ближњи, иако му се под видом индивидуалности намеће да му нико није потребан, односно да је довољан самоме себи.
Егоизам као клица смрти, стоји у сваком човеку, те је сваки човек помало егоиста окренут мање-више ка самоме себи, а, као што рекосмо, љубав према самоме себи и није љубав. Бити слободан, значи бити окренут ка другом, бити човек заједнице, бити Христос по благодати, бити као Бог, јер уистину ми јесмо „богови" по благодати, иконе живога Бога који је личност. Ако је Бог личност, а човек икона његова онда је и човек „бог", призван да буде „бог", јер бити личност значи бити „богом", а човек једино и може бити слободан само онда када је окренут ка Богу, када подражава Бога и остварује се у љубави као личност на начин на који постоји сам Бог.
Иван Миладиновић, теолог – вероучитељ