Једном је у храм дошао мој познаник и замолио за неку књигу о Матрони Московској. Књиге није било, али смо с узајамном радошћу и одушевљењем попричали о овој светици, похвалили смо је, гануто уздисали и изразили одушевљење.

Највише нас је зачудило то што је она, са световне тачке гледишта, била апсолутно немоћна и бескорисна особа. У њој није било ничега што свет воли и поштује. Ни образовања, ни власти, ни богатства, ни лепоте. Ни-че-га. Уместо свих пожељних особина она је у изобиљу имала немоћ. Тачније – слепило и непокретност.

Само замисли себе на месту непокретне и слепе старице, само замисли беспомоћност и зависност од туђе бриге и осетићеш као да те ударила струја. О каквој светости овде може бити говора? Наши старачки домови су препуни сличних несрећних стараца. И шта, да ли сте тамо видели много светости? Али чудо и јесте то што је кроз човека који је наизглед беспомоћан, али који се моли и не очајава, Христос у овом случају показао Своју велику силу.

„Сила се Моја у немоћи остварује,“ – сећам се док ово размишљам. И још: „И што је неплеменито пред светом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте. Да се не похвали ниједно тело пред Богом“ (1 Кор. 1: 28-29).

Разговор о Матрони се завршио оставивши у души мешавину радости и чуђења, познаник и ја смо се опростили, а мој ум је некако сам наставио тему. „Христос је много пута показао и наставља да показује Своју силу, – говорила је мисао идући својим током, – кроз немоћне људе, који ништа не значе, на којима је световно око лењо да задржи свој поглед. Богаљи, јуродиви, туђиноватељи јесу проводници силе Господње. И то је због тога што је ‘унизио Себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту’“ (Фил. 2: 7-8).

„Узео је на Себе наше немоћи и понео болести.“

Ове истине вере, које су формално одавно и многима познате, у стању су да, уколико дубоко размишљамо о њима, растопе срце и одведу човека на такву мисаону дубину у којој сати лете као минути. Обузет многобројним мислима размишљао сам и о следећем. Христос није желео да прима славу од људи, ни да делује у оном духу и стилу који су од Њега очекивали и који би им се сигурно свидео.

Ево, замислимо за тренутак да не иде пешке, већ да јаше коња или да га робови носе на раменима у носиљки. У принципу, покушајмо да замислимо слику стилистички супротну јеванђељском опису Месијиног понашања. Окружен је гомилом народа и то Му се свиђа. Храни гладне и исцељује болесне с таквим изразом с којим римски патрициј баца просјацима ситне новчиће. У Његовој свити нема ниједног рибара, већ су само познаваоци закона и највиши клир храма. Исто тако дарује вид слепима и чисти губавце додиром, само им не забрањује да говоре о томе. Напротив, каже: „Иди и свима испричај шта ти је Месија учинио.“

Носи лепу и богату одећу. Кожа Му је увек беспрекорно чиста, од Њега се увек шири танани и префињени миомирис. Благонаклоно дозвољава да Му људи целивају руке и трагове стопа на песку. Његова трпеза је раскошна. Највећи богаташи се утркују да Га угосте и он пристаје по реду. Цареви и најплеменитије велможе желе да се сретну с Њим. Он се повлачи с њима у тајне одаје како би водио сложене разговоре о политичкој судбини Израиља. Ови разговори нису намењени свачијим ушима.

„То није мој Господ! – уздрхтаће хришћанско срце. – Нећу се поклонити таквом Месији,“ „Христос не би могао тако да се понаша.“ Да, не би. Да, Он није такав. Али Израиљци су очекивали управо оваквог Месију. Такав вођа, који спаја у себи особине зналца Светог Писма и верске традиције, особине моћног политичког лидера, а притом чудотворца, паметног, снажног и неустрашивог човека, који се поноси собом, својом мисијом и својим народом – такав вођа би испунио њихова очекивања. Испунио би, али тај човек не би био Христос.

Прави Христос је све урадио другачије.

Оквири људских представа о Њему су Му или превелики као што је сину превелик очев сако, или су ништавно мали. Само што Му ови оквири никад не одговарају.

Ми желимо величину, а Он је занемарује. Ми жудимо за упадљивошћу и ефектношћу, а Он је толико једноставан да без дејства Светог Духа нико Исуса неће назвати Господом. Ми смо уверени у то да Он треба да руководи масама и да буде свима видљив као вођа. А Он одлази на пуста места и дуго се моли. Ми желимо да Он да одговоре на глобална питања, да се умеша у светску политику и да можда стане на њено чело. А Он стално и непрестано говори о срцу. И још – о покајању, о милости, о духовном сиромаштву.

Не, истински Месија остаје загонетка за данашњег човека, исто као што је био неодгонетнута загонетка за човека из ранијих епоха. Ми – о, тешко нама! – свако мало не желимо Христа, већ антихриста; тражимо светског политичког лидера, а не кротког Исцелитеља срца. Баш као у Јеванђељу: „Желимо да дођемо, да Га неочекивано узмемо и начинимо царем, али се Он удаљио“ (В.: Јн. 6: 15).

Сам јеврејски народ се не би обрадовао да је Месија деловао у духу земаљских властодржаца. И без тога вечито спреман да подигне устанак јеврејски народ би се с таквим вођом као што је Исус као један човек подигао у борбу против Рима. Првосвештеници су одлично схватали шта би се после десило. Рим је владао светом, а Римом је владао, по мишљењу Римљана, божански император. Двојица вођа с божанским достојанством не могу заједно живети у једној земљи. Римско царство би кренуло у рат, неизбежан и немилосрдан, против Месијанског царства Израиља на челу с Исусом.

„Доћи ће Римљани и завладаће и нашим местом и нашим народом,“ – говориле су уплашене верске вође. Односно, одушевљење народа и масовно идење за Христом неизбежно ће довести до бунта, а бунт ће довести легионе у Свету земљу и онда ће сви имати невоље. Кајафа је управо у одговор на основане страхове изговорио своје злослутно пророчанство: „Боље је за нас да један човек умре за народ, него да сав народ пропадне“ (Јн. 11: 50). „Један Човек“ и јесте умро на Крсту од руку Римљана, не дозволивши да римски мачеви буду исукани против целог народа.

А како бисмо ми, бивши пагани, могли да поверујемо у Бога Живог, како бисмо могли да се окренемо ка Њему, да није било Христовог смирења? Да није дошао ради свих, као Друг сваког човека, већ искључиво као Месија јеврејског народа, зар би нам Јевреји дозволили да приђемо „њиховом“ Месији?

Због свог националног егоизма и крајње гордости они никоме не би дозволили да приђе ни на пушкомет Свецу Израиљевом. Правде ради рећи ћемо да би на месту Јевреја тако поступио сваки народ, пошто сви људи једнако болују од гордости.

Значи, Христос, овај живи Пут ка дому Оца, могао је постати Господ свих и Слава свих само у случају да Га Јевреји одбаце, у случају њиховог презривог неразумевања и слепог одбијања. Али и то је милост пошто су „они (Јевреји) сад непослушни како бисмо ми (некадашњи пагани) били помиловани“ (Рим. 11: 31). Одбачен од Јевреја Он је постао Спаситељ свих, не престајући да испуњава пророчанства и да буде истински Месија јеврејског народа. А одбачен није могао бити осим кроз такав начин живота и проповеди који људи од Њега нису очекивали.

Сада је прави час да цитирамо надахнути усклик апостола: „О, дубино богатства и премудрости и разума Божјега! Како су неиспитиви судови Његови и неистраживи путеви Његови. Јер ко познаје ум Господњи? Или ко Му би саветник?“ (Рим. 11: 33-34).

Он је и милостив и силан; и јак и смирен. Његова кротост нас повремено спречава да у Њему видимо Судију. Његова једноставност у први мах разоружава, а касније веома плаши. Он не воли да спознају о Себи шири кроз спољашње ефекте налик на земаљску славу и величину, већ кроз снагу речи и дела, која чине Његове слуге: апостоли, јеванђелисти и праведници.

Ови Христови пријатељи у сва времена делују исто. Иако су простодушни, ипак су снажни силом Божјом. Као Христос, избегавају буку и величину да сви виде; као Христос, не траже славу за себе; често су, као Христос, понижени и одбачени – поседују оружје, „силног Бога за рушење утврђења “. Овим оружјем они „руше замисли и сваку охолост, која устаје против познања Божјега, и покоравајући сваку помисао на послушност Христу“ (В.: 2 Кор. 10: 3-5). Они нас не воде ка вери у Спаситеља по спољашњем изгледу, већ унутрашњом снагом. У њима препознајемо угоднике Божје, не по лишћу, већ по плодовима. Захваљујући њима јачамо у спасоносној вери. Захваљујући њима с времена на време се као деца радујемо чистом радошћу која је ретка у овом свету.

Ето, тако смо се мој познаник и ја обрадовали у оно време због Матронине светости и због силе која се у немоћи остварује.

Протојереј Андреј Ткачов
Извор: pravoslavie.ru