Један подвижник мољаше се Богу да му открије многе тајне. И једном, када изађе из своје келије и пође у неко село, срете на путу којим је ишао ангела, али га не познаде - мислио је да је човек. На друму наиђоше на воњавог коња. Подвижник се ухвати за нос, ангел - ништа. Пођу даље, па набасаше на смрдљивог вола. Подвижник се ухвати за нос, ангел - ништа. Крену даље, наиђу на смрдљивог пса. Подвижник се ухвати за нос, ангел - опет ништа. И пре него што стигоше у село, наиђоше на једну веома лепу девојку, са накитом и у скупоценим хаљинама.

И тада се ангел ухвати за нос. Подвижник то виде, па га упита: "Шта си ти, ангел, човек или ђаво? Када смо срели смрдљивог коња ниси се ухватио нос. Тако би и са волом и псом, нисам видео да си затворио нос. А сада где сретосмо овакву лепотицу, ти се хваташ за нос." И онда му се овај јави као ангел и рече да ништа пред Богом не смрди тако као гордост. И како то рече, ишчезе. Подвижник се одмах врати у своју келију и поче да плаче због својих сагрешења, молећи Бога да га чува од замки ђаволових и да га не вргне у гордост да не погине.