Остала ми је у сећању реченица, за мене по свој прилици судбоносна, коју је изговорио професор на једном часу филозофије, у осмом разреду гимназије. Шетајући учионицом, рекао је: “Сада, када сте пред пунолетством, треба да одаберете једну филозофију која ће вам бити водиља током живота”. За мене је та реченица била упечатљива до те мере да сам је схватила као заповест. Била сам подстакнута да трајно размишљам која би филозофија могла бити толико значајна у мом животу.
Питање - како је настао свет и ми у њему - врзмало ми се и иначе по глави. Пошто сам увек била склона размишљању и филозофирању, почела сам да упоређујем научно тумачење о постанку света, Кант-Лапласову теорију, са библијским тумачењем да је Бог створио свет за шест дана. На моје задовољство, после детаљног анализирања, открила сам додирне тачке, имала сам утисак да су се Кант и Лаплас чак и руководили библијским редоследом догађаја у Божијем стварању. Тек што сам дошла до таквог закључка, већ се наметнуло ново питање: Ко да ми потврди истинитост једног таквог тумачења? Морала сам са разочарењем да прихватим - нико, нигде, никад. Резигнирано сам себи признала да нико без доказа не би могао да ме задовољи одговором.
Коју филозофију одабрати као водиљу? Желела сам да следим неки добар пут у животу. Али како? Потребна су ми правила неког моралног закона. Сетих се да ми је прабака помињала заповести Божије. На шта ми филозофија ако ми не помогне да постанем добар човек, или ако чиним добро само да би други видели? Уосталом, шта уопште значи бити добар или добро васпитан човек? Најзад сам пронашла 10 заповести Божијих! Задивила ме је мудрост изречена у само десет тачака. Пет последњих тачака сажетих у - што не желиш да теби неко учини, немој ни ти другом - принцип је коме треба стремити - донела сам свечану одлуку.
После моје искључиво рационалне одлуке, прошло је неколико месеци. Ни сама не знам тачно када, постала сам свесна неке промене која се догодила у мени. Почела сам другачије да посматрам свет око себе. У наоко обичним, свакодневним стварима, проналазила сам фасцинантно: како семе спуштено у земљу непогрешиво зна да једну кличицу пружи у корен, другу у стабло које ће у одређено време донети увек истоветну врсту листа, цвета и плода, како птица својом малом главом непогрешиво препознаје сазвежђа којима се оријентише у лету преко мора или чак океана, како лептир “Парижанин” прелеће сваке године Средоземно море из Африке, полаже јаја у Паризу, да би се тек излежени лептир поново вратио у Африку, где остаје до путовања у Париз следеће године, како животиња у дивљини доноси на свет своје грациозно младунче и отхрани га са љубављу, иако нема ни руку, ни прстију, ни разума, како живот врви у мајушној ћелији, савршено складан и осмишњен...
Постало ми је кристално јасно да космос и ми у њему не можемо бити дело силе коју називамо природом, него да је и она само део целокупне творевине Бога Створитеља, чију величину и стваралачку моћ прослављају сама дела Његова.
Каква се то промена догодила у мени? Неко ново чуло, нова димензија, испунила је искључиво рационалну празнину мога интелекта - то је била вера да је БОГ створио свет видљиви и невидљиви. Све што је мој поглед могао да обухвати, сливало се у једногласну оду Божијем стваралаштву. Као што је давање живота једино Божија привилегија, тако је и вера дар Божији, којим Бог награђује оне који Га траже. Што сам више упознавала и дубље сагледавала величину Божију, све сам Му се више дивила - најзад до те мере да сам живот свој ставила у службу Божију.
Игуманија м. Магдалина (Мркшић)
Извор: saborna-crkva.com