Сва је прилика да смо данас, не само историјски, него, још и више духовно и интелектуално, далеко од тога да можемо да у пуноћи доумити сву грандиозност личности највећег међу највећима, првог српског просветитеља и учитеља. Први, једини и неизоставни услов да можемо разумети о каквом је човеку реч, јесте да и сами будемо осветљени незалазном светлошћу крштењског разума. То је она врста свести обасјана Сунцем Правде које је Христос Богочовек, светлошћу која човеков душевни и ментални склоп осветљава изнутра дајући му познање о правом начину постојања човековог и истини људскога живота. Јер, човек је и створен да би био свет.
Међутим, ово се не догађа по азутоматизму. Човек је слободно биће и његово освећење, просвећење, просветљење зависи од његовог слободног пристајања на Богочовека као модела, узорка сопственог начина постојања, његовог слободног пристајања на заједницу, на сједињеност са предлошком – са Богочовеком. Ово објашњава чињеницу да и поред тога што имају крштење, премноги људи живе у тами, у ропству телесности, омеђени биолошким и физиолошким датостима. Детерминисани земном природом и светским настројењем.
Свети Сава, видевши Христа као начин свог постојања и примивши Га у себе, надилази своју човечанску природу испуњену ограничењима и уподобљава се богочовечанској, небеској природи. Та је природа извирала из њега и доминирала у свему што је чинио. То је и преносио на све чега се дотакао. Једноставно, и Свети Сава је, као и божествени апостол Павле, могао рећи: ''Не живим више ја, него Христос живи у мени''. То је истински израз вере која кроз љубав дела. То је био његов живот. Христос.
А у чему се, практично, састоји овакав живот? Шта је то што је избило на површину историје па нам даје за право да овако расуђујемо о светоме Сави? Хајде да направимо једну шетњу по стварности и видимо где ју је све то свети Сава и на који начин походио и какве последице оставио.
Гледајући из еклисиолошке и историјске перспективе, свети Сава је био она личност која је сјединила откровењску и промисаону божанску намеру са препознатом потребом свога народа за његовим јединственим црквеним изразом. Последица: организовање аутокефалне Цркве у Срба чиме овај народ Божији добија свој есхатолошки возглас у хармонији већ тада модерне државе великог жупана Стефана Немање (у монаштву светог Симеона, оца светога Саве) и њеног духовног, словесног израза – Цркве православне.
Овде налазимо и семе настајања онога што данас именујемо као унутарње-политики односи. Идеја о једном народу организованом у једној држави, сједињеном једном вером у Једнога Бога (Исуса Христа, у Телу Његовом и Крви Његовој – у једној Цркви Христовој) и једном љубављу – ни из далека не представља, како би неко помислио, израз ексклузивности и самодовољности србскога народа и искључивост његовог духовног началника, архиепископа Саве. Напротив.
Смисао јединства како га је свети наш отац разумео и утиснуо у свој народ је у томе да ако имамо љубави међу собом, ако се ми препопознамо као браћа у Христу, онда ће нас и други познати да смо Христови. То је услов да можемо љубити и ближње као себе саме. А ближњи – то је сваки човек без обзира на веру којом верује, народ којем припада, кожу у коју је обучен, став који носи у свом живљењу, поглед на свет. То је свети благословио своме народу знајући да ако немамо међу собом братске љубави, не можемо је имати ни према другоме. Зато се и подигао из Свете Горе Атонске са моштима очевим да над њима измири посвађану и раскољену браћу Стефана и Вукана; да их повеже љубављу према оцу и сједини у њему, да у оцу своме буду једно, као што је Христос узносио молитве Оцу Своме Небескоме да и његови ученици, апостоли, са Њим једно буду као што је и Он једно са Оцем. Овом молитвом молио је и свети наш отац Сава. Овај његов завет нисмо испунили.
Ипак, до данашњих дана остала је ова поука Савина која се на друге односи а која се и до данас огледа у чињеници да Срби скоро никада нису водили освајачке ратове. Са изузетком цара Душана Силног и краља Милана Обреновића (који је то само једном покушао), како то сликовито вели свети владика Николај Жички: ''српски мач се вазда пружао само до граница српске државе, нису се српске границе простирале докле је српски мач могао да дохвати''.
Овај светосавски, светонемањићки идеал братске љубави у својој пуноћи успостављен је био још и у време светога деспота Стефана Лазаревића који је овим духом успео своју, на пољу Косову поражену и понижену државу, не само да очува него и прошири и у сваком погледу унапреди и претпостави је у вредносном смислу чак и држави Првовенчаног. Зар да се данас стидимо таквог идеала државотворства и свеукупне политичке културе. Да смо очували овакву идеју и праксу, да је се нисмо у појединим историјским тренуцима одрицали, не бисмо доживели ово што сада доживаљавмо, да нас гоне и сатиру и да се магновено боримо за оно што је наше, што нам и по Божијем и по људском закону припада, да доказујемо наше природно право на оно што је наше.
А кад поменух закон и право, зар је могуће о њима говорити а не осветлити их светим Савом. Крмчија или Законоправило светога оца нашега Саве беше прволик на којем су израстали и потоњи правни оквири социјалне правде. На темељу овог у неку руку архетипског правног документа цар Душан доноси свој чувени Законик чија је актуелност у очигледна и данас. Поменимо само начело да нико од судија не суди ''у страху од цара'' као и законску одредбу да ни цар, односно владар, није изузет од закона.
Крмчија Светога Саве превазилази и одређене одредбе византијског законодавства које служе превасходно државним интересима. Свети Сава се, у примени закона, опредељивао интересу човека, што су и светородни после њега прихватали и у пракси спроводили, ''... јер, не рече Оче мој, већ Оче наш... те нико нипошто да не брине само о себи, него и о ближњем, и нико да нема ништа више од другог: ни богаташ од сиромаха, ни господар од слуге, ни кнез од онога над којим влада, ни цар од војника, ни премудри од неученог, јер свима је подарио једну благородност'' – (из Крмичије Светога Саве).
И све остале делатности народне свети Сава је осољавао сољу Духа Светога. ''Болује ли ко међу вама – вели свети апостол Павле – позовите презвитере и нека сачине молитву Господу и нека га помажу уљем''. Знајући да здравље, као и сви добри дарови долазе нам од Оца небеског, и лечење и исцељивање свети наш отац препушта дародавцу свих добара. Има ли ичега сагласнијег од ове вере него градити болнице у манастирима и при црквама. Прве настају у манастирима Студеница, Жича, Хиландар.Ту су темељи српске медицине. Немојте мислити да ових лечилишта нема и данас. Осврнимо се око себе и видећемо у нашој напосредној близини светосавску бригу над ретардираном женском децом у манастиру свете Петке у Извору код Параћина. Зар је једна телевизијска репортажа посведочила о неверероватном проценту излечених наркомана у манастиру Ковиљ крај Новог Сада. А за колико таквих исцелитељских монашких клиника још не знамо.
Куд нам све свети наш отац Сава није прокрчио пут, поставио основу, изградио темељ. И у књижевности (прочитајмо само Житије светога Симеона, Хиландарски, Студенички и Карејски типик, Законоправило, Жичку беседа о правој вери, Службу светоме Симеону, Писмо Спиридону... да не набрајам; и у црквеној музици, црквеном градитељству, сликарству (и дан данас са зидовима студеничког наоса гледају нас ликови светитеља које је ту оставила рука светога Саве).
Јасно ми је да у неку руку бајковито звучи када кренете да набрајате шта је све учинио и какав је депозит дела једног јединог човека. Тешко је данашњем раздуховљеном и рационализованом, вулгарно прагматизованом човеку да поверује у све ово. Али, нисмо ли већ заборавили оно што је суштина, да све што је човеку немогуће Богу је могуће. Ни свети наш отац Сава све ово није сотворио собом већ Христом који је био његов једини Пут, Истина и Живот.
Зато и светли назалазном светлошћу коју тама није обузела свих ових векова, нити ће моћи до краја света и времена. Зар још треба да позивамо једни друге да следимо Пут који нам је оставио свети наш отац. Једини Пут у лавиринту стаза и странпутица.
Нека нам је свима срећан и Богом благословен Савиндан, празник србске словесности, писмености и просвећености. Нека нам је свима благословен дан у који славимо Светитеља и Просветитеља који нам је дао прилику да се међу народнима Европе нађемо као привилеговани. И да не заборавимо: пиривилегије доноси обавезе, а наша је да светлост божанске истине и љубави достојно пронесемо међ' народе које створи Господ Бог наш. Да нас виде и по делима нашим препознају да је с нама Бог!
Хаџи Братислав Николић
''Пријатељ Божији''