Пре две хиљада година једна Личност је својом појавом дала савршен одговор на загонетку Бога и човека. Нико никада није говорио као та богочовечанска Личност (в. Јн 7, 46), нити су ичије речи икада имале такву силу и благодат (уп. Лк. 2, 40). Па ипак, велики број људи до дана данашњег није прихватио нити препознао Богочовека Христа. Зашто?
Разлога је више, но главни лежи у људском срцу. Њему се Христос све време обраћа, чак и када чудотвори, јер не жели да потчињава. Чак се ни у свеславном Васкрсењу не намеће силом свога Божанства, већ пролази кроз запечаћен гроб и јавља се ученицима далеко од очију свих. А када је реч о печату на вратима људског срца, ту показује најбољи пример ненаметљивости: стрпљиво куца да му домаћин сам отвори двери после чега тражи места где би главу склонио. Христос, дакле, свима нама крајње снисходи: Цар над царевима својом благодаћу смирено улази у пећине и јазбине нашег срца, са жељом да од њега сачини свој благодатни Престо, уколико му човек то дозволи. Да би се то десило, неопходан је процес очишћења од прљавштине страсти у светотајинским недрима Цркве.
Црква је нова бања Витезда (уп. Јн 5, 2-4) у којој се рађамо (Света Тајна Крштења), хранимо (Света Тајна Евхаристије) и препорађамо (Света Тајна Покајања и Исповести), али не без наше воље и труда. Цео процес почиње од купељи Крштења, када се сатана истерује напоље, а у дубине срца се насељава благодат Божија, како нас томе учи православно Предање. Тада је већ положен темељ за дворац Небеског Цара у нашем бићу.
Непријатељ спасења, који је протеран силом благодати Христове, ни тада не одустаје од циља да потчини човека и наставља да напада споља, тежећи да хришћанина наведе на грех и да га пороби страстима (тј. гресима који су прешли у навику). Главни циљ му је да нас спречи да узрастемо у човека савршеног, у меру раста пуноће Христове (Еф 4, 13) и да нас заустави на путу разрастања благодати коју смо на дар добили Светим Крштењем. Стога је стални надзор ума над срцем и рад на његовом очишћењу од страсти примарна делатност сваког хришћанина, будући да је чистоћа срца услов пребивања у пуноћи благодати Божије и њеног дејства у пуном капацитету.
Истовремено, важи и супротно, а то је да без дејства благодати Божије није могуће очистити своје срце, ма колико труда улагали. Најбољи пример и путоказ на овом синергијском путу су Светитељи.
Православна Црква је ризница опробаних метода очишћења срца и стицања благодати. Они су најбоље изложени у исихаистичкој традицији, у којој умно-срдачна молитва заузима централно место, поред покајања, врлинског живота, поста, бдења...а све то у литургијском окриљу Цркве, што је веома важно нагласити. Наиме, уколико би неко помислио да се само молитвом и подвигом може избавити од зла и очистити од страсти, то би био својеврсни гуруизам и заблуда месалијана који су умањивали значај силе благодати Светих Тајни Цркве (особито Крштења и Евхаристије).
Са друге стране, уколико би неко сматрао да је довољно то што смо крштени и што се редовно причешћујемо да бисмо стекли чистоћу срца од страсти и удостојили се свецелог пребивања у благодати Духа Светог, онда би то био пут духовног неделања и странпутица варлаамита, који су одбацивали значај умно-срдачне молитве и подвига за остваривање пуноће благодатног живота у Христу.
''Срце чисто саздај у мени Боже и дух прав обнови у утроби мојој'' (Пс 50, 10), кличе псалмопевац Давид у чувеном покајном псалму који читамо свакога дана на јутрењу. Тиме нас стално опомиње на потребу очишћења срца кроз садејство благодати Божије и наше воље и труда. Без тога је свака друга духовна делатност са наше стране површна и суштински нас чини сличним оним девојкама које су имале светиљке, али без уља (в. Мт 25, 3). Стога не губимо време и кренимо одмах да скупљамо уље благодати у духовне фењере да бисмо Женику наших душа изашли достојно у сретање (уп. Мт 25, 6-10).
Свештеник Оливер Суботић
Извор: vaznesenjeovcarbanja.blogspot.rs