"Пужићу, пужићу куд си тако кренуо, тако споро и докле ћеш стићи?". На старчево изненађење зачу глас из маленог бића:
"Идем полако, споро, јер се дивим свету, дивим се Творцу и свему што је направио; зеленој трави и пространим ливадама, миомирисним латицама разнобојног и непрегледног цвећа, а ноћу звезданом небу, том пространству велелепја које говори о Њему, о Творцу, које говори о лепоти живота и тренутку који никако да прође. Ох, како је све предивно и зашто бих журио и пропуштао све ове непоновљиве тренутке? Ви људи увек негде тако журите, док лепота пролази крај вас, живот пролази крај вас у непрегледним бригама и у журби, само брзате и у тој брзости живот трошите и живот вам прође, а да не приметите његову лепоту, запитате се о његовом смислу и дођете до Смисла и Креатора свега жизна. Зато вам и животи и пролазе празно јер се не дивите моменту и једноставним тренуцима среће, непрегледним и вечним тренуцима. Мојих пет минута, пет минута среће, је ваших педесет година.
Зар ви мислите да сам ја пропустио нешто од живота што сам овако успорен?! Та ја се никада не бих мењао са вама. Ја никада и нисам сам, са мном је увек Творац чије присуство и љубав увек осећам и Коме увек благодарим, Који ме чини радосним, док сваки мој рошчић, свака антеница на мојој глави, један је молитвени уздах, једно молитвено дивљење и захвалност на пруженој срећи. Наша, моја, спорост, успореност, вечност је. А ви велики, тја, само негде јурите, никад Творца да се сетите, једни друге да загрлите, цвет да омиришите, зелену траву да очима милујете, звезданом небу да се удивите и Животу да заблагодарите."
Старац Исихије спусти пужића на земљу и рече:,, Иди својим путем, мили пужићу, и хвала ти на изреченој мудрости. Мали постиди "великог".
Хвала ти на овом дивном дану. Хвала Творцу што и природу умудри да поучава синове Божије, обрзеле, опустеле и обамрле у многим непотребним бригама. Слава теби Господе на свем велелепју и на свој мудрости, на зеленој трави и пространим ливадама, на миомирисним латицама разнобојног и непрегледног цвећа, звезданом небу које краси Свод небески и на дивним људима које желим да загрлим".
Теолог, професор Верске наставе, Иван Миладиновић